|
|
|
 | Кучкар Наркабил | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ГЛУМАЧКА ЉУБАВ
(Посвећено мом великом брату...)
Аутор: Кучкар Наркабил - Узбекистан
Превод на српски: Валентина Новковић
„О, о, о! Зулфијаџан, какво време! Нежне, нежне кише... Планине почивају на небу. Ја сам у планинама!“ „О, о, о! Зулфијаџан, каква шума! Свеже. И још... киша. „О, о, о, о, Зулфијаџан! Нисте видели тако леп пејзаж. У подножју планине налази се језеро. Пливамо у њему...“ „Зулечка, сада идемо уз дубоку литицу. Гледање доле је застрашујуће. Вртоглавица. Ту, у дубини литице, тече весела река.“ „О, о, о, Зулфијаџан, мила, сада се канапом пењемо на врх. Добро, бићу опрезан...” „О, о, о, Зулечка ми смо у подножју Елбруса. Снег, свуда бели снег. Да ли сте лети видели снег? Да, топло сам обучен, драга. Добро.” „Зул... Зулечка! Враћамо се. Још смо на путу. Зауставили смо се близу вода Нарзана. Замислите само, Нарзан вода избија из цеви. Да си поред мене имала би бескрајно задовољство. Добро, бићу опрезан!“ „...Јој, како је досадан. Па, простак. Папучар. Све пријављује. Овај дрекавац ми је појео мозак. Неее, хитно морам да се преселим у другу собу…“ Нусрат је згрожено погледао према глумцу, који је са прозора на телефону снимао поглед дуж пута којим је јурио аутобус. А Кудрат, задовољан и насмејан, каже, гледајући у телефон: Кучкар Наркабил „Зулечка! Враћамо се. Утисака – мноштво! Испричаћу ти кад се вратим. Јеси ли одгледала видео? Ееееј, батерија се испразнила, сад ће да се искључи. Добро, драга. Узећу, наравно, узећу.“ Нусрат изненађено погледа свог сапутника. Глумац је, сањиво се смешећи, затворио очи наслонивши главу на прозор аутобуса. У себи је почео је да певуши мелодију С једне стране, Нусрат му је завидео. Иако је здушно одбацио такво понашање особе у годинама (негде око 60), његови извештаји које је сваког сата давао о свакојаким стварима су га, благо речено, изненадили. Мислио је да су ти људи од уметности другачији, чак и њихов лични живот. Ко зна, можда супружници не могу дуго једно без другог. „Зулфијаџан, стигли смо.“ „Зулечка, драга, већ сам заспао...“ „Зулфијаџан, ево, звезде су прекривене облацима. Вероватно ће падати киша целе ноћи. Ко је, ух, комшија? Хеј, нека тишина, спава као мртав. И какве он везе има са мном? Чини ми се да је далеко од љубави.“ Нусрат је изгубио стрпљење. Нагло је устао, упалио је светло. И глумац је скочио из кревета. Очи су му искочиле из дупља. Дрхтећи као јасиков лист, Нусрат се осећао болесно. Видевши како се глумац толико уплашио да није могао ни реч да изговори, Нусрат је попустио. Колико је смирено могао рече: „Ујутру идите у другу собу. Иначе не одговарам за себе...“ Случај у туђини „Шта... Шта ћете да урадите, пријатељу?“, једва је изговорио глумац. Руке су му биле прекрштене на грудима, стајао је као окривљени роб. „Учинићу оно што треба! Ако се наљутим, избацићу Вас кроз тај прозор. Можда и нећете умрети, али ћете се разбити на делиће, то сигурно.“ Глумац је замислио како ће пасти са другог спрата, дубоко удахнуо, затворио очи. Затим је склизнуо у кревет, покривши се ћебетом. Ћутао је. Нусрату је постало смешно. Једва је успео да не прасне у смех. Брзим покретом отвори прозор. Испод покривача се чуо тихи уздах. Ујутру, видевши како суморни глумац склупчан седи у углу кревета, Нусрат се покајао због јучерашњег догађаја. Очи су му биле црвене. Плакао је. Нусрату га је било жао. „Добро, више неће тако да брбља, барем ћу се одморити од његовог трућања...“ „Брате, молим Вас за опроштај. Стално гледам да се нечим заокупим. Када видим лепа места, добре људе, одмах желим да то поделим са својом женом. Шта да радим, то ми је као болест. Изгубљен сам .... причам без престанка. Док ме неко не заустави, наставићу да говорим. Због тога сам чак престао да идем и на посао.“ Нусрата су зачудиле његове речи. Изненађен оним што је чуо, љутито је погледао свог комшију, мало познатог глумца који је играо неке неупадљиве улоге у филму: „Ако је тако, зашто нисте повели жену са собом? Зашто се тако мучите?“ „То је немогуће...“ „Зашто?“ „Жена не може да дође. Умрла, је, има већ пет година... Али, разговарам са њом сваки дан“, сузе су му текле из очију. Нусрат је задрхтао. Постало му је непријатно. Љуљајући се као пијан, изашао је у ходник, одатле је сјурио у двориште. Без снаге се спустио на клупу која је усамљено стајала на крају лечилишта. Замишљено је погледао кавкаске планине. Дрхтавим прстима бирао је број. На екрану телефона појавила се фотографија Ајџамалове жене: „Како си, Жамал?“, једва је изговарао, како твоје здравље? Одмах реци сину да купи авионску карту. Сутра има лет. Долази! Не прекидај ме. Ја те... ја те.... Сачекаћу те на аеродрому.“ Нусратов глас је задрхтао. Није желео да његова жена примети, и не изговоривши до краја, искључио је телефон. Дуго је гледао у планине. Сада, у овом тренутку, није могао, није се усуђивао да уђе у собу у којој је седео мушкарац, снажан, моћан, јачи од њега – Нусрат, моћнији од свих људи на свету, човек несебично одан својој жени, својој љубави.
|
