О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ГЛУМАЧКА ЉУБАВ

Кучкар Наркабил
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ГЛУМАЧКА ЉУБАВ 

(Посвећено мом великом брату...)


Аутор: Кучкар Наркабил - Узбекистан
Превод на српски: Валентина Новковић

 „О, о, о! Зулфијаџан, какво време! Нежне, нежне кише... Планине почивају на небу. Ја сам у планинама!“ „О, о, о! Зулфијаџан, каква шума! Свеже. И још... киша. „О, о, о, о, Зулфијаџан! Нисте видели тако леп пејзаж. У подножју планине налази се језеро. Пливамо у њему...“ „Зулечка, сада идемо уз дубоку литицу. Гледање доле је застрашујуће. Вртоглавица. Ту, у дубини литице, тече весела река.“ „О, о, о, Зулфијаџан, мила, сада се канапом пењемо на врх. Добро, бићу опрезан...” „О, о, о, Зулечка ми смо у подножју Елбруса. Снег, свуда бели снег. Да ли сте лети видели снег? Да, топло сам обучен, драга. Добро.” „Зул... Зулечка! Враћамо се. Још смо на путу. Зауставили смо се близу вода Нарзана. Замислите само, Нарзан вода избија из цеви. Да си поред мене имала би бескрајно задовољство. Добро, бићу опрезан!“ „...Јој, како је досадан. Па, простак. Папучар. Све пријављује. Овај дрекавац ми је појео мозак. Неее, хитно морам да се преселим у другу собу…“ Нусрат је згрожено погледао према глумцу, који је са прозора на телефону снимао поглед дуж пута којим је јурио аутобус. А Кудрат, задовољан и насмејан, каже, гледајући у телефон: Кучкар Наркабил  „Зулечка! Враћамо се. Утисака – мноштво! Испричаћу ти кад се вратим. Јеси ли одгледала видео? Ееееј, батерија се испразнила, сад ће да се искључи. Добро, драга. Узећу, наравно, узећу.“ Нусрат изненађено погледа свог сапутника. Глумац је, сањиво се смешећи, затворио очи наслонивши главу на прозор аутобуса. У себи је почео је да певуши мелодију С једне стране, Нусрат му је завидео. Иако је здушно одбацио такво понашање особе у годинама (негде око 60), његови извештаји које је сваког сата давао о свакојаким стварима су га, благо речено, изненадили. Мислио је да су ти људи од уметности другачији, чак и њихов лични живот. Ко зна, можда супружници не могу дуго једно без другог. „Зулфијаџан, стигли смо.“ „Зулечка, драга, већ сам заспао...“ „Зулфијаџан, ево, звезде су прекривене облацима. Вероватно ће падати киша целе ноћи. Ко је, ух, комшија? Хеј, нека тишина, спава као мртав. И какве он везе има са мном? Чини ми се да је далеко од љубави.“ Нусрат је изгубио стрпљење. Нагло је устао, упалио је светло. И глумац је скочио из кревета. Очи су му искочиле из дупља. Дрхтећи као јасиков лист, Нусрат се осећао болесно. Видевши како се глумац толико уплашио да није могао ни реч да изговори, Нусрат је попустио. Колико је смирено могао рече: „Ујутру идите у другу собу. Иначе не одговарам за себе...“ Случај у туђини  „Шта... Шта ћете да урадите, пријатељу?“, једва је изговорио глумац. Руке су му биле прекрштене на грудима, стајао је као окривљени роб. „Учинићу оно што треба! Ако се наљутим, избацићу Вас кроз тај прозор. Можда и нећете умрети, али ћете се разбити на делиће, то сигурно.“ Глумац је замислио како ће пасти са другог спрата, дубоко удахнуо, затворио очи. Затим је склизнуо у кревет, покривши се ћебетом. Ћутао је. Нусрату је постало смешно. Једва је успео да не прасне у смех. Брзим покретом отвори прозор. Испод покривача се чуо тихи уздах. Ујутру, видевши како суморни глумац склупчан седи у углу кревета, Нусрат се покајао због јучерашњег догађаја. Очи су му биле црвене. Плакао је. Нусрату га је било жао. „Добро, више неће тако да брбља, барем ћу се одморити од његовог трућања...“ „Брате, молим Вас за опроштај. Стално гледам да се нечим заокупим. Када видим лепа места, добре људе, одмах желим да то поделим са својом женом. Шта да радим, то ми је као болест. Изгубљен сам .... причам без престанка. Док ме неко не заустави, наставићу да говорим. Због тога сам чак престао да идем и на посао.“ Нусрата су зачудиле његове речи. Изненађен оним што је чуо, љутито је погледао свог комшију, мало познатог глумца који је играо неке неупадљиве улоге у филму: „Ако је тако, зашто нисте повели жену са собом? Зашто се тако мучите?“ „То је немогуће...“  „Зашто?“ „Жена не може да дође. Умрла, је, има већ пет година... Али, разговарам са њом сваки дан“, сузе су му текле из очију. Нусрат је задрхтао. Постало му је непријатно. Љуљајући се као пијан, изашао је у ходник, одатле је сјурио у двориште. Без снаге се спустио на клупу која је усамљено стајала на крају лечилишта. Замишљено је погледао кавкаске планине. Дрхтавим прстима бирао је број. На екрану телефона појавила се фотографија Ајџамалове жене: „Како си, Жамал?“, једва је изговарао, како твоје здравље? Одмах реци сину да купи авионску карту. Сутра има лет. Долази! Не прекидај ме. Ја те... ја те.... Сачекаћу те на аеродрому.“ Нусратов глас је задрхтао. Није желео да његова жена примети, и не изговоривши до краја, искључио је телефон. Дуго је гледао у планине. Сада, у овом тренутку, није могао, није се усуђивао да уђе у собу у којој је седео мушкарац, снажан, моћан, јачи од њега – Нусрат, моћнији од свих људи на свету, човек несебично одан својој жени, својој љубави.






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"