detalj slike: KRK Art dizajn

TVOJ BREST

Istrčala sam po kiši da te poljubim

kao Barbara pesnika koji je doziva,

zaljubljen u njeno ime,

u kome se najlepše sudaraju suglasnici.

Ali, na ulici me, kao što biva u snovima,

iznenadi zvuk mobilnog telefona

i više nisam bila u kišnom Brestu.

Neki sivi Novi Sad je decibelima zaglušio reči.

Led je umesto kapi odzvanjao u olucima

A u mokrom izlogu umesto svog izraza

ugledala sam neki nalik onom Munkovom Vrisku.

I odjednom ostah na ulici onako naga

kao ona prva žena na svetu

koja treba da na sebe primi sav greh

dok pruža  jedino što ima – jabuku.

Grad je već beše zagrizao i crv greha je izašao

a ona se iz sočnog ploda pretvorila u grumen

kojim ću biti kamenovana.

U nebu se oluja stišavala

i kao posle iste one spasovdanske kiše,

obasjao me iz oblaka osmeh pesnika što,

poput gorskog potoka, govoraše o nebeskoj ljubavi

i dade mi novu snagu da zakoračim ponovo

prema tvom Brestu.

IZNAD PLAMENA

Nedra su zatočene leptire

spustila na njegove kapke

i tople dlanove.

Hranio me peludom

opalim sa njihovih krila.

A leptiri su treperili

kao opčinjeni svetlom,

spremni i da sagore u tom plesu

koji traje toliko

da tren pretvore u dan

i čudesan let iznad plamena.

KOLO

Vadim đinđuve uvijene u marame

čuvane da na nedrima u oru zaigraju.

Od babe ostale,

U sanduku povrh jeleka od srme,

Uz bele košulje da snagu pokriju,

do ivica ispletene čarape.

Kao da je vidim kako odene

 I fute tkane, da skute sakrije

a pojas utegne u laku struku,

tu baš na mestu za mušku ruku

u oru da se zbiju.

A ono zveči, zvoni, nosi i mene,

Ko pređa s vretena se odmotava,

Ko klupko žive snage uvija,

Kao pletenice u mlade upliće,

na božure i radost miriše,

pa opet nosi, nosi kolo.

Ko rukom košeno,

Opankom nošeno,

Šamijom razvijorilo,

Veđama razgovorilo,

Srcem raspevalo,

Osmehom ozarilo,

pa opilo, orilo,

plodilo,pa  novo rodilo,

iz kola u kolo.

I jare napojilo,

Smetove topilo,

vekove nadigralo.

Od zvona do zvona,

od roda do roda,

ostalo,

da nosi,

uznosi.

Kolo.

VINSKI PLES

Pojavio se onda kada je suzila loza.

U vreme kada

zimsko okce prekida vezu sa lastarom.

Bilo je to onog jutra kada sam hitala da oči umijem

suzom lozovom, kako je govorila baka,

da duša progleda i bistrinom dodirne rubove neba.

A on, beše nameran da iz vinograda ne izađe

do poslednje kapi znoja,

dok i loza i ja ne utonemo u smiraj.

Možda su se zato tako isprepleli prsti,

u lijanu slili pogledi, ukrstile moći,

srasli čokoti, okca i pupoljci, rašljike i listovi.

Podojila nas je rosa lozina u luninom kolu koje je raslo

do gaženja grožđa, pucanja opni,

do slatkog mlaza koji pršti

pa se slatko lepi i opija,

pa da snagu koju ti potom uzme

do poslenje kapi na granici jave,

kada više ne znam da li me iz vina stvorio

ili me ispio do dna vrča

i prokletstva večne žeđi.

PODELITE OVAJ TEKST NA: