детаљ слике: КРК Арт дизајн

ТВОЈ БРЕСТ

Истрчала сам по киши да те пољубим

као Барбара песника који је дозива,

заљубљен у њено име,

у коме се најлепше сударају сугласници.

Али, на улици ме, као што бива у сновима,

изненади звук мобилног телефона

и више нисам била у кишном Бресту.

Неки сиви Нови Сад је децибелима заглушио речи.

Лед је уместо капи одзвањао у олуцима

А у мокром излогу уместо свог израза

угледала сам неки налик оном Мунковом Вриску.

И одједном остах на улици онако нага

као она прва жена на свету

која треба да на себе прими сав грех

док пружа  једино што има – јабуку.

Град је већ беше загризао и црв греха је изашао

а она се из сочног плода претворила у грумен

којим ћу бити каменована.

У небу се олуја стишавала

и као после исте оне спасовданске кише,

обасјао ме из облака осмех песника што,

попут горског потока, говораше о небеској љубави

и даде ми нову снагу да закорачим поново

према твом Бресту.

ИЗНАД ПЛАМЕНА

Недра су заточене лептире

спустила на његове капке

и топле дланове.

Хранио ме пелудом

опалим са њихових крила.

А лептири су треперили

као опчињени светлом,

спремни и да сагоре у том плесу

који траје толико

да трен претворе у дан

и чудесан лет изнад пламена.

КОЛО

Вадим ђинђуве увијене у мараме

чуване да на недрима у ору заиграју.

Од бабе остале,

У сандуку поврх јелека од срме,

Уз беле кошуље да снагу покрију,

до ивица исплетене чарапе.

Kао да је видим како одене

 И футе ткане, да скуте сакрије

а појас утегне у лаку струку,

ту баш на месту за мушку руку

у ору да се збију.

А оно звечи, звони, носи и мене,

Ко пређа с вретена се одмотава,

Ко клупко живе снаге увија,

Као плетенице у младе уплиће,

на божуре и радост мирише,

па опет носи, носи коло.

Ко руком кошено,

Опанком ношено,

Шамијом развијорило,

Веђама разговорило,

Срцем распевало,

Осмехом озарило,

па опило, орило,

плодило,па  ново родило,

из кола у коло.

И јаре напојило,

Сметове топило,

векове надиграло.

Од звона до звона,

од рода до рода,

остало,

да носи,

узноси.

Коло.

ВИНСКИ ПЛЕС

Појавио се онда када је сузила лоза.

У време када

зимско окце прекида везу са ластаром.

Било је то оног јутра када сам хитала да очи умијем

сузом лозовом, како је говорила бака,

да душа прогледа и бистрином додирне рубове неба.

А он, беше намеран да из винограда не изађе

до последње капи зноја,

док и лоза и ја не утонемо у смирај.

Можда су се зато тако испреплели прсти,

у лијану слили погледи, укрстиле моћи,

срасли чокоти, окца и пупољци, рашљике и листови.

Подојила нас је роса лозина у лунином колу које је расло

до гажења грожђа, пуцања опни,

до слатког млаза који пршти

па се слатко лепи и опија,

па да снагу коју ти потом узме

до послење капи на граници јаве,

када више не знам да ли ме из вина створио

или ме испио до дна врча

и проклетства вечне жеђи.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: