detalj slike: KRK Art dizajn

POETSKA SNAGA

Čoveka prave

krv i mišići, kosti i koža,

mozak i nervi, razum i dela.

Dok pesnika čine

srce na dlanu,

sanjalačke oči i boemstvo,

noćne more,

pokoji refren,

par rima i strofa,

ljubavni jadi i izgnanstvo.

A ja sam vam eto i pesnik i čovek,

štaviše žena,

pa mi je sav teret sveta

na leđima,

pa mi je duša u grču

sva ozleđena,

jecati hoće, al’ joj se ne da,

trzaj krene, pa se preda,

suze niz grlo, pa u nedra,

razum se od srca otima

i to mi je sudbina –

jer ja sam pesnikinja.

ČOVEK PO OCU, POETA PO MAJCI

Ne, nije svakodnevno

da čovek bude poeta.

Da ume da opeva

ono što doživi,

ono što mu dušu ispunjava

i ono što ga muči i boli,

da dotakne sva srca sveta.

Ali kad se desi

da poeta bude i čovek –

sva priroda sa njim peva,

to je onda harmonija,

to se zove poezija.

PITAĆEŠ SE

Pomešaćeš se sa vodotokom,

izjednačićeš se sa

maticom vrtloga.

Nestaćeš u jutrini

kao senka što nestaje

u hladovini.

Čeznućeš za zvezdanim noćima,

za mestima znanim i dragim

rana će ti tinjati u grudima.

Kružićeš budno iznad oblaka

al’ krila će ti biti potkresana

i čemer-gorka biće ti

kad niko više nadalje

tvoje ime ne pomene.

I tek ćeš se pitati

da li to kamen teži u grudima

ili pak melem peče na ranama.

PODELITE OVAJ TEKST NA: