детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПОЕТСКА СНАГА

Човека праве

крв и мишићи, кости и кожа,

мозак и нерви, разум и дела.

Док песника чине

срце на длану,

сањалачке очи и боемство,

ноћне море,

покоји рефрен,

пар рима и строфа,

љубавни јади и изгнанство.

А ја сам вам ето и песник и човек,

штавише жена,

па ми је сав терет света

на леђима,

па ми је душа у грчу

сва озлеђена,

јецати хоће, ал’ јој се не да,

трзај крене, па се преда,

сузе низ грло, па у недра,

разум се од срца отима

и то ми је судбина –

јер ја сам песникиња.

ЧОВЕК ПО ОЦУ, ПОЕТА ПО МАЈЦИ

Не, није свакодневно

да човек буде поета.

Да уме да опева

оно што доживи,

оно што му душу испуњава

и оно што га мучи и боли,

да дотакне сва срца света.

Али кад се деси

да поета буде и човек –

сва природа са њим пева,

то је онда хармонија,

то се зове поезија.

ПИТАЋЕШ СЕ

Помешаћеш се са водотоком,

изједначићеш се са

матицом вртлога.

Нестаћеш у јутрини

као сенка што нестаје

у хладовини.

Чезнућеш за звезданим ноћима,

за местима знаним и драгим

рана ће ти тињати у грудима.

Кружићеш будно изнад облака

ал’ крила ће ти бити поткресана

и чемер-горка биће ти

кад нико више надаље

твоје име не помене.

И тек ћеш се питати

да ли то камен тежи у грудима

или пак мелем пече на ранама.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: