detalj slike: KRK Art dizajn

Povratak iz večnosti ― Beg od milenijuma zaborava

(Aleksandra Grozdanić, "Lakićević iz knjige u knjigu",   U knjizi su prikazi, koji obuhvataju liriku, poeme, legende i prozu, Dragana Lakićevića, uskoro u izdanju Izdavačke kuće "PARTENON" )

Aleksandra Grozdanić

   Baš, kao što život ima svoj sjaj i potencijal da zablista, ima ga i smrt. Nešto je, ipak, nepravedno u tome; izgubljeni sjaj svoga života možemo povratiti sami, ali kako povratiti izgubljeni sjaj svojoj smrti ― herojskoj, mučeničkoj, preranoj, ili tragičnoj?

   Oživljavanje nevidljivih mrtvih, onih koje je život nepravedno  izbrisao iz naših sećanja, može začeti onaj koji će sa zaborava, sopstvenim žrtvovanjem očistiti patinu i tako podariti smisao ljudskom postojanju u večnosti.

   O takvom podvigu epskog junaka, Svetozara Jovanovića, svedoči knjiga: Sabor poginulih ― dnevnik-roman, kako ga je naslovio njegov autor, Dragan Lakićević.

   Kroz reminiscenciju na drevno crnogorsko pleme Lutovci, kome i sam pripada, Jovanović je nakon Nato bombardovanja otpočeo svoju životnu misiju spasavanja mrtvih od zaborava, potaknut željom da stane na put nestajanju imena, junačkog dela i zavičaja. Da se sačuva istorijsko pamćenje i da se ovaj razgovor sa poginulima ne prekida...

   Moć neprijatelja, utemeljena, pre svega, na brisanju istorijskog pamćenja, ubiće i samo pamćenje, prepustimo li se zaboravu, sugeriše svom čitaocu Lakićević.

   U tom svetlu, na prvi pogled, iracionalni potezi naših progonitelja deluju sumanuto, jer ih je civilizacija zabeležila kao užasavajuće presedane na svetskoj ratnoj sceni, iako su  ciljano planirani i izvođeni, bazirajući se na potrebi da se mrtvi ubijaju više puta, u različitim istorijskim intervalima, kako ne bi vaskrsavali u sećanju. Da se zaboravu preda, sve što jedan narod uspostavlja; slovo, reč, jezik, knjiga, Biblioteka ― razveže sidro, zapali dom, kako bi lutali i postali beskućnici, jer, samo takvi, možemo postati svačiji, ili ničiji.

„U polomu i sičiji ti nisi sam i ničiji“, tako glasi jedan Lakićevićev stih, iz zbirke Sveće na snegu.

   Povlači, pisac ove knjige u svojim prvim pasusima, nostalgičnu nit sećanja svog glavnog junaka, iz bomardovanog Beograda 1999. do rodnog mesta ugaslih ognjišta, u brdima Crne Gore ― Lutova, kamenog mora, avetinjski pustog, bez prisustva života, bez tragova smrti. Da li će nebeska štampa (ako na Onom Svetu izlazi), pita se on jetko i duhovito, objaviti spiskove poginulih u bombardovanju mrtvih duša, i ogorčeno zaključuje: „Kad se gase ognjišta, gase se i grobovi“…

   Progonjen idejom: „da se klesanjem u kamenu ostavi dokaz ko je tu živio“, kreće advokat Svetozar Jovanović, piščev poznanik i savremenik, u svoj lični rat za otimanje mrtvih duša od zaborava, smatrajući da: „Priroda sama ne umije da priča o nama“.

   Lakićevićev pripovedački tok, isprekidan je fragmentima  Jovanovićevog „Dnevnika kamenoresca“, koji je vodio tokom izgradnje spomenika.

   Već, na prvim stranicama knjige susrećemo se sa junakovim autentičnim beleškama, koje je tokom bombardovanja Beograda pravio, sakupljajući podatke o dejstvima neprijatelja i  poginulima, da bi ih potom  precizno razvrstavao, vodeći računa o  pojedinostima, neprimetnim za druge.

   „Svetozar piše dnevnik kao izveštaj ― kome? Onome ko mu je dao nalog da podiže spomenik svom zavičaju. Nije to ni država, ni organizacija, čak ni porodica. Nije ni savest. Možda je to nalog stihije zvane istorija, koja je advokata Svetozara N. Jovanovića probudila sirenama za uzbunu i rekla mu da ukleše imena poginulih otkako se pamti, u stenu koju neće gađati ničije rakete“, pojašnjava autor, ovaj čudan, kako kaže, nalog i u svom prepoznatljivom humanističkom narativu na jednom mestu konstatuje: „ Imena na kamenu postaju deo prirode ― vidi ih dan, Sunce, Bog“.

   Od marta do novembra 2000. godine na steni, zvanoj Posječeni katun, koju je sam pronašao, Svetozar kleše imena poginulih Lutovaca, po starini kolena „i urezuje njihova imena u stenu i u sebe, dižući im spomenik koji oni nisu tražili“, u svakodnevnoj borbi sa samim sobom; sumnjom, strepnjom, malodušnošću, koju, čini se, sam na jednom mestu u dnevniku definiše kao bezbrižnost i prepoznaje je, kao „najvećeg neprijatelja duha“, pošto ubija „čežnju, iščekivanja i radosti završetka“.

Istu vrstu straha, očigledno je osećao i najveći pravoslavni podvižnik Serafim Sarovski, koji je hiljadu dana proveo na steni, u molitvi, i kako kažu, govorio da: „nema ništa gore od greha i ništa strašnije i pogubnije od duha malodušnosti“, što govori o tome da su iskušenja podvižnika ista, u svim vekovima, u svim vremenima, a najveće je ― pobediti sebe.

   Dok kleše: „lutovski odred smrti. Iz raznih vekova, ratova, bojeva i zaseda ― u istom ruhu, postrojeni mrtvi Lutovci: braća, rođaci, komšije. Niko više ne može ostariti. U kamenu ne mogu biti zaboravljeni“.

   Svakim danom i sam „urasta u kamen i u bilje, i u vazduh zavičaja“. Da li bi trebalo i sebe da upiše u ovaj spisak poginulih?, pita se Lakićević, koji na sebi svojstven način otvara, i u ovom romanu, religiozno-filozofsku dimenziju, nenametljivo, kako to već ume. Samo, ovoga puta, nekako iz drugog plana usmerava ovu priču, ponekad prateći faktografiju Dnevnika, a katkada u svoje literarne pasaže spretno ubacujući Jovanovićeve sekvence, kako bi pojam podviga danas, sa nivoa apstrakcije oživeo, postavljajući ga svaki put, u svim njegovim fazama i na svim nivoima, u ispravan kontekst, otvarajući pri tome mnoštvo pitanja (ontoloških, etičkih, ideoloških), na koja pokušava da pronađe moguće odgovore. U tok radnje, pisac ubacuje zanimljive epizode snova, uspomena, opsena, pojava zmije i vuka, kao oblika inkarnacije duša predaka u slovenskoj mitologiji.

   Slikovito razrađenim trenucima iskušenja, on nam približava fenomen podviga, detaljno ulazeći u skrivene prostore ljudske svesti, i različite oblike manifestacija psihičke i fizičke krize, razobličavajući suštinu podvižništva, a ona se ogleda u stalnom pomeranju sopstvenih granica i savladavanju unutrašnjeg neprijatelja, čiji je pratilac ponekad zebnja, ali ne ona od ispunjenja zadatka, već zebnja da nas nešto, izvan nas, može omesti u realizaciji samog čina. U tom slučaju, svaki razgovor sa  mrtvima bio bi,  prekinut... A on, mora da traje.

   Posebnu pažnju, Lakićević posvećuje samoći, kao najbitnijem preduslovu podvižništva i jedinstvenom aspektu ljudskog postojanja:

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
koliko si u stanju
da izdržiš samoću,

pisao je, svojevremeno, Miroslav Antić, a autor ove knjige akcenat stavlja na polarizujuće posledice ovog stanja: „I dobro je biti sam, i ne valja biti sam. Sam čovek dolazi do snova i do misli ― najboljih i najgorih.“

   „Misli su moćne, čovek nemoćan. To ga već rastrže na dve strane: hteti a ne moći, ili moći a ne hteti,“ kaže pisac, što nas dovodi do toga da naše misli određuju naš život, o čemu je govorio čuveni  pravoslavni duhovnik, otac Tadej.

   Iz tog razloga, i kod junaka ove priče postoji upitanost o pravim motivima njegovog, kako književnik kaže, naloga. Jer, jednom izgleda da ovaj „diktat“ dolazi iz viših sfera uma, a drugi put da njegovim odlukama upravlja nešto van kognicije, ono što bismo mogli okarakterisati kao poriv.

   Da li je veza sa zavičajem i precima toliko duboka, da pokreće ono instinktivno i nagonsko u nama? Čitalac, postaje zaokupljen pitanjem, čiji je nalog, odakle dolazi: od prirode, Boga, od mrtvih predaka. Kome je, osim njemu samom, drago što on to radi? Koja je svrha podviga? U čemu je njegov smisao, ako u utilitarizmu, očigledno, nije? Zna li se odgovor na Nebu? Da li je on isključivo u sferi religioznog i etičkog, ili je i ovo jedno od pitanja na koje naš mali život ne daje potpun odgovor, te stoga ostaje nedorečeno, jer trudimo se i stremimo da budemo veći od života, ali ma koliko se ka Nebu podigli, život će uvek biti, barem malčice, veći od nas. A, mi ćemo se uvek, i ponovo truditi. I baš, u tome je lepota podviga, i upravo u tome leži izazov.

   Zbog toga je organizator, ovog sabora mrtvih, poslednji put pokušao da ih vrati na stranu živih, za koju ne znamo da li je bolja, ali mislimo da je glasnija i jača, kako bi im, još jednom, dao priliku da kažu nešto o sebi u ovom životu, koji, kako Lakićević kaže, „ne biramo mi, nego on bira nas“, dodeljujući nam ― određeno vreme, ili večnost.

PODELITE OVAJ TEKST NA: