детаљ слике: КРК Арт дизајн

Повратак из вечности ― Бег од миленијума заборава

(Александра Грозданић, "Лакићевић из књиге у књигу",   У књизи су прикази, који обухватају лирику, поеме, легенде и прозу, Драгана Лакићевића, ускоро у издању Издавачке куће "ПАРТЕНОН" )

Александра Грозданић

   Баш, као што живот има свој сјај и потенцијал да заблиста, има га и смрт. Нешто је, ипак, неправедно у томе; изгубљени сјај свога живота можемо повратити сами, али како повратити изгубљени сјај својој смрти ― херојској, мученичкој, прераној, или трагичној?

   Оживљавање невидљивих мртвих, оних које је живот неправедно  избрисао из наших сећања, може зачети онај који ће са заборава, сопственим жртвовањем очистити патину и тако подарити смисао људском постојању у вечности.

   О таквом подвигу епског јунака, Светозара Јовановића, сведочи књига: Сабор погинулих ― дневник-роман, како га је насловио његов аутор, Драган Лакићевић.

   Кроз реминисценцију на древно црногорско племе Лутовци, коме и сам припада, Јовановић је након Нато бомбардовања отпочео своју животну мисију спасавања мртвих од заборава, потакнут жељом да стане на пут нестајању имена, јуначког дела и завичаја. Да се сачува историјско памћење и да се овај разговор са погинулима не прекида...

   Моћ непријатеља, утемељена, пре свега, на брисању историјског памћења, убиће и само памћење, препустимо ли се забораву, сугерише свом читаоцу Лакићевић.

   У том светлу, на први поглед, ирационални потези наших прогонитеља делују сумануто, јер их је цивилизација забележила као ужасавајуће преседане на светској ратној сцени, иако су  циљано планирани и извођени, базирајући се на потреби да се мртви убијају више пута, у различитим историјским интервалима, како не би васкрсавали у сећању. Да се забораву преда, све што један народ успоставља; слово, реч, језик, књига, Библиотека ― развеже сидро, запали дом, како би лутали и постали бескућници, јер, само такви, можемо постати свачији, или ничији.

„У пoлoму и сичији ти ниси сам и ничији“, тако гласи један Лакићевићев стих, из збирке Свеће на снегу.

   Повлачи, писац ове књиге у својим првим пасусима, носталгичну нит сећања свог главног јунака, из бомардованог Београда 1999. до родног места угаслих огњишта, у брдима Црне Горе ― Лутова, каменог мора, аветињски пустог, без присуства живота, без трагова смрти. Да ли ће небеска штампа (ако на Оном Свету излази), пита се он јетко и духовито, објавити спискове погинулих у бомбардовању мртвих душа, и огорчено закључује: „Кад се гасе огњишта, гасе се и гробови“…

   Прогоњен идејом: „да се клесањем у камену остави доказ ко је ту живио“, креће адвокат Светозар Јовановић, пишчев познаник и савременик, у свој лични рат за отимање мртвих душа од заборава, сматрајући да: „Природа сама не умије да прича о нама“.

   Лакићевићев приповедачки ток, испрекидан је фрагментима  Јовановићевог „Дневника каменоресца“, који је водио током изградње споменика.

   Већ, на првим страницама књиге сусрећемо се са јунаковим аутентичним белешкама, које је током бомбардовања Београда правио, сакупљајући податке о дејствима непријатеља и  погинулима, да би их потом  прецизно разврставао, водећи рачуна о  појединостима, неприметним за друге.

   „Светозар пише дневник као извештај ― коме? Ономе ко му је дао налог да подиже споменик свом завичају. Није то ни држава, ни организација, чак ни породица. Није ни савест. Можда је то налог стихије зване историја, која је адвоката Светозара Н. Јовановића пробудила сиренама за узбуну и рекла му да уклеше имена погинулих откако се памти, у стену коју неће гађати ничије ракете“, појашњава аутор, овај чудан, како каже, налог и у свом препознатљивом хуманистичком наративу на једном месту констатује: „ Имена на камену постају део природе ― види их дан, Сунце, Бог“.

   Од марта до новембра 2000. године на стени, званој Посјечени катун, коју је сам пронашао, Светозар клеше имена погинулих Лутоваца, по старини колена „и урезује њихова имена у стену и у себе, дижући им споменик који они нису тражили“, у свакодневној борби са самим собом; сумњом, стрепњом, малодушношћу, коју, чини се, сам на једном месту у дневнику дефинише као безбрижност и препознаје је, као „највећег непријатеља духа“, пошто убија „чежњу, ишчекивања и радости завршетка“.

Исту врсту страха, очигледно је осећао и највећи православни подвижник Серафим Саровски, који је хиљаду дана провео на стени, у молитви, и како кажу, говорио да: „нема ништа горе од греха и ништа страшније и погубније од духа малодушности“, што говори о томе да су искушења подвижника иста, у свим вековима, у свим временима, а највеће је ― победити себе.

   Док клеше: „лутовски одред смрти. Из разних векова, ратова, бојева и заседа ― у истом руху, постројени мртви Лутовци: браћа, рођаци, комшије. Нико више не може остарити. У камену не могу бити заборављени“.

   Сваким даном и сам „ураста у камен и у биље, и у ваздух завичаја“. Да ли би требало и себе да упише у овај списак погинулих?, пита се Лакићевић, који на себи својствен начин отвара, и у овом роману, религиозно-филозофску димензију, ненаметљиво, како то већ уме. Само, овога пута, некако из другог плана усмерава ову причу, понекад пратећи фактографију Дневника, а каткада у своје литерарне пасаже спретно убацујући Јовановићеве секвенце, како би појам подвига данас, са нивоа апстракције оживео, постављајући га сваки пут, у свим његовим фазама и на свим нивоима, у исправан контекст, отварајући при томе мноштво питања (онтолошких, етичких, идеолошких), на која покушава да пронађе могуће одговоре. У ток радње, писац убацује занимљиве епизоде снова, успомена, опсена, појава змије и вука, као облика инкарнације душа предака у словенској митологији.

   Сликовито разрађеним тренуцима искушења, он нам приближава феномен подвига, детаљно улазећи у скривене просторе људске свести, и различите облике манифестација психичке и физичке кризе, разобличавајући суштину подвижништва, а она се огледа у сталном померању сопствених граница и савладавању унутрашњег непријатеља, чији је пратилац понекад зебња, али не она од испуњења задатка, већ зебња да нас нешто, изван нас, може омести у реализацији самог чина. У том случају, сваки разговор са  мртвима био би,  прекинут... А он, мора да траје.

   Посебну пажњу, Лакићевић посвећује самоћи, као најбитнијем предуслову подвижништва и јединственом аспекту људског постојања:

Своју снагу препознаћеш по томе
колико си у стању
да издржиш самоћу,

писао је, својевремено, Мирослав Антић, а аутор ове књиге акценат ставља на поларизујуће последице овог стања: „И добро је бити сам, и не ваља бити сам. Сам човек долази до снова и до мисли ― најбољих и најгорих.“

   „Мисли су моћне, човек немоћан. То га већ растрже на две стране: хтети а не моћи, или моћи а не хтети,“ каже писац, што нас доводи до тога да наше мисли одређују наш живот, о чему је говорио чувени  православни духовник, отац Тадеј.

   Из тог разлога, и код јунака ове приче постоји упитаност о правим мотивима његовог, како књижевник каже, налога. Јер, једном изгледа да овај „диктат“ долази из виших сфера ума, а други пут да његовим одлукама управља нешто ван когниције, оно што бисмо могли окарактерисати као порив.

   Да ли је веза са завичајем и прецима толико дубока, да покреће оно инстинктивно и нагонско у нама? Читалац, постаје заокупљен питањем, чији је налог, одакле долази: од природе, Бога, од мртвих предака. Коме је, осим њему самом, драго што он то ради? Која је сврха подвига? У чему је његов смисао, ако у утилитаризму, очигледно, није? Зна ли се одговор на Небу? Да ли је он искључиво у сфери религиозног и етичког, или је и ово једно од питања на које наш мали живот не даје потпун одговор, те стога остаје недоречено, јер трудимо се и стремимо да будемо већи од живота, али ма колико се ка Небу подигли, живот ће увек бити, барем малчице, већи од нас. А, ми ћемо се увек, и поново трудити. И баш, у томе је лепота подвига, и управо у томе лежи изазов.

   Због тога је организатор, овог сабора мртвих, последњи пут покушао да их врати на страну живих, за коју не знамо да ли је боља, али мислимо да је гласнија и јача, како би им, још једном, дао прилику да кажу нешто о себи у овом животу, који, како Лакићевић каже, „не бирамо ми, него он бира нас“, додељујући нам ― одређено време, или вечност.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: