detalj slike: KRK Art dizajn

U IZMAGLICI

 Oduvek su je privlačila mesta gde je mogla da prebira po starini, knjigama, pokućstvu, pismima, dopisnicama, spravama kojima nije znala ni naziv, ni svrhu. Bilo je nečeg poznatog i omamljujućeg u blagom nagoveštaju buđi, utisnutim slojevima prašine i otiscima tuđih prstiju na stranicama požutelih uspomena. Ipak, slike su joj bile naročito fascinantne. Ako bi mogla da bira, bio bi to neki zimski pejzaž, i to ruski. Ne slučajno. I sama rusofil, maštala je o tome da se delić nedovoljno istražene ruske duše nađe i na zidu njenog stana. Šetajući jednog vetrovitog zimskog dana, sasvim nenadano se našla ispred antikvarnice u kojoj nikad ranije nije bila, smeštene u centru grada, a opet nekako dovoljno daleko od dokonih radoznalaca. Idealna prilika da se ogreje i možda naiđe na nešto što bi je zainteresovalo. Otvorila je vrata, zvonce iznad njih opomenulo je vlasnika da ima mušteriju. Zapahnuo je dobro poznati miris prošlog. Nedovoljno osvetljena prostorija činila se, bez ikakvog reda, pretrpana stvarima.

 „Dobar dan'', iznenadio je jedva čujan glas prodavca ili vlasnika. Dežmekast, neobrijan, sitnih iskričavih očiju koliko se to moglo nazreti kroz slabo svetlo koje je dopiralo iz stone lampe sa abažurom neodređene boje.

 „Slobodno razgledajte, jeste da nema mnogo prostora, ali verujem da ćete se već snaći, delujete kao neko ko je na ovakvim mestima svoj na svome''... rekavši to, prodavac se tako brzo povukao u zadnji deo prostorije koji je bio u mraku, da ništa nije stigla da odgovori. Ipak, iako je bilo polumračno, a prostorija omanja, sasvim se dobro moglo videti čega sve u njoj ima. Tonet stolice složene jedna na drugu pretile su obrušavanjem, ćilibarne ogrlice kojima je falila pokoja perla, monokl, rasparene šoljice za čaj od Žolnaj porcelana, šustikle, ikone koje su prizivale restauraciju veštog poznavaoca oštrog oka. Kubure, mačevi, naiva na staklu, more predmeta od kojih je svaki imao neku priču. Zanela se i zapela nogom o deo poda koji je bio malo izdignut, u poslednjem trenutku uspela je da se odupre o naslon stolice na kojoj je bila vezena suknja, deo nečije narodne nošnje. Nije se mogla setiti kom je narodu pripadala. Uzela je i primakla bliže: zahtevne šare, pregršt boja, koliko je veštine i strpljenja bilo potrebno za ovaj umetnički rad. Krenula je da je vrati na naslon i sasvim neočekivano ugledala ram slike naslonjene na nogu stolice tako da se, u prvi mah, nije mogla primetiti. Podigla je, pokušavši da skine bar malo prašine ne bi li je bolje osmotrila, rasuta zrnca su je zagolicala i ona se zakašljala. Slike ja bila veličine 60 x 60 cm, u običnom drvenom ramu, a prizor na njoj… Uzdrhtala je kao dete, što od straha, što od sreće da ne izgubi ono što je dugo priželjkivala. U desnom donjem uglu su bili ispisani inicijali A. Š. Velike saonice, kočijaš u krznenom kožuhu i šubari, iza njega putnik umotan u suknene prekrivače, jedva da mu se vidi lice. A konji… Dva belca i jedan vranac razigranih griva kao da su tog trena kičicom uhvaćeni u kasu. Svuda unaokolo nepregledan sneg celac po čijoj su površini usnule breze i nestašni vetar izatkali neobične senke. Privila je sliku uza sebe, znala je: bez nje ne može otići kući. Čovečuljak se iznenada promolio iz mraka.

„Ah, vidim da ste ipak pronašli nešto za sebe'', trljao je ruke osmehujući se krajičkom tankih usana.

„Bilo bi dobro da je tako'', odgovorila je.

„Zašto ne bi bilo?''

„Ja nisam dobra mušterija, što bi se reklo, nemam novca za nju.''

 „Svaka je mušterija dobra. Eto, ja sam spreman da Vam učinim ustupak, Vi je želite, a ona kod mene stoji već dugo. Doneo je jedan starac davnih dana. Bio je nekako čudan, predložio je razumnu cenu i ja sam je otkupio.  Vama ću je dati po toj istoj ceni, da mi krene, već dugo ništa nisam prodao.''

Cena je zaista bila razumna, a želja devojke da postane vlasnik slike još veća. Prodavac je sliku prvo umotao u platno da je zaštiti, a zatim je stavio u kesu. Izašla je imajući utisak da lebdi, nije osećala ni stud, ni vetar. Ubrzo je bila kod kuće, raspremila se, skuvala čaj. Izvadila je sliku, detaljno je obrisala od naslaga prašine i prljavštine. Tek nakon toga, sinula je u punom sjaju. Stavila je iznad komode dok joj ne nađe trajno mesto. Osećaj blaženstva je nije napuštao. U tom je raspoloženju otišla i na počinak. Vetar joj je šibao u lice, ugledala je lokal na kraju ulice. „Patina prošlog'' pisalo je na njemu. Ušla je, bila je to velika prostorija puna antikviteta, ogromni lusteri, Čipendejl vitrine, neobarok etažeri, impozantni zidni satovi. Osećala je nelagodnost zapitavši se odakle joj ideja da ovde uđe, krenula je ka vratima, a onda ugledala nešto što je zaustavilo. Na zidu, iznad alt dojč komode, visila je uramljena slika na kojoj je prikazana ruska trojka sa kočijašem i jednim putnikom iza njega. Ustuknula je.

„Vidi se da ste poznavalac, zastali ste kraj one koja je vredna pažnje'', rekao je vlasnik. „Odakle Vam ova slika?'', jedva je izustila.

„Ah, mi ne odajemo naše izvore, poslovna tajna. Ne brinite, ima atest.''

 „Pitam Vas, odakle ova slika ovde? Tu sliku sam kupila pre nekoliko dana i ona je kod mene u stanu.''

„Toliko je sličnih motiva i onih koji pokušavaju da plagiraju, manje ili više uspešno, verovatno je to slučaj i kod Vas.''

„Recite mi, odakle Vam ova slika, ponovo Vas pitam!'', žena je postajala nervozna, a ton njenog glasa bivao oštriji. Vlasnik pomisli da ništa neće promeniti situaciju ako joj kaže istinu. ''Otkupio sam je od jednog starca čudnog izgleda, imao sam utisak da mu se žuri, a slika je vredna pažnje, videli ste inicijale A. Š.''

„Ne može da Vam proda ono što je u mom stanu, shvatate li!“, počela je da viče. „Ne možeeeeeee…'' Učinilo joj se da se vlasnik pretvara u jazavca.

Otvorila je oči. Pokušavala je da se seti gde se nalazi. Opipala je površinu na kojoj je ležala. Krevet, dobro je. Polako je krenula ka prekidaču stone lampe. Jedva da je došla do njega. Iznenadila je bleštava svetlost, pa je u prvi mah zatvorila oči. Polako se prisećala svega. Prethodnog dana je kupila sliku, stavila je iznad komode. Ah, kakav besmislen san, da ga nekome ispričam mislio bi da imam bujnu maštu. Ustala je i krenula da uzme malo vode. Upalila je svetlo u dnevnoj sobi i bacila pogled prema komodi. Slika je stajala onako kako je i postavila, samo je bila, nekako, drugačija. Nisam se rasanila, a nije ni čudo, pomislila je. Polako je prišla slici. Oblio je hladan znoj, srce je počelo da udara kao ludo. Zamaglilo joj se pred očima, nekakva stud pronašla je put sve do kostiju. Da, slika jeste bila tu, ali ne ona koju je kupila, već neka tek nalik njoj. Umesto kočijaša i jednog putnika, na slici su bili muškarac i žena, umesto tri divna konja, saonice je vukla jedna poprilično stara, oronula raga oslikana veštinom dečje ruke. Pokreti kistom, koji bi trebalo da dočaraju igru vetra i usnulih breza, slili su se u par nanosa bele boje, bez ikakvog reda. U desnom donjem uglu su umesto inicijala A. Š. stajale tri crne tačke. Iznenada san više nije bio tako besmislen, a mogla se zakleti da je odnekud, kroz fijukanje vetra, čula neobuzdan smeh.

PODELITE OVAJ TEKST NA: