детаљ слике: КРК Арт дизајн

У ИЗМАГЛИЦИ

 Одувек су је привлачила места где је могла да пребира по старини, књигама, покућству, писмима, дописницама, справама којима није знала ни назив, ни сврху. Било је нечег познатог и омамљујућег у благом наговештају буђи, утиснутим слојевима прашине и отисцима туђих прстију на страницама пожутелих успомена. Ипак, слике су јој биле нарочито фасцинантне. Ако би могла да бира, био би то неки зимски пејзаж, и то руски. Не случајно. И сама русофил, маштала је о томе да се делић недовољно истражене руске душе нађе и на зиду њеног стана. Шетајући једног ветровитог зимског дана, сасвим ненадано се нашла испред антикварнице у којој никад раније није била, смештене у центру града, а опет некако довољно далеко од доконих радозналаца. Идеална прилика да се огреје и можда наиђе на нешто што би је заинтересовало. Отворила је врата, звонце изнад њих опоменуло је власника да има муштерију. Запахнуо је добро познати мирис прошлог. Недовољно осветљена просторија чинила се, без икаквог реда, претрпана стварима.

 „Добар дан'', изненадио је једва чујан глас продавца или власника. Дежмекаст, необријан, ситних искричавих очију колико се то могло назрети кроз слабо светло које је допирало из стоне лампе са абажуром неодређене боје.

 „Слободно разгледајте, јесте да нема много простора, али верујем да ћете се већ снаћи, делујете као неко ко је на оваквим местима свој на своме''... рекавши то, продавац се тако брзо повукао у задњи део просторије који је био у мраку, да ништа није стигла да одговори. Ипак, иако је било полумрачно, а просторија омања, сасвим се добро могло видети чега све у њој има. Тонет столице сложене једна на другу претиле су обрушавањем, ћилибарне огрлице којима је фалила покоја перла, монокл, распарене шољице за чај од Жолнај порцелана, шустикле, иконе које су призивале рестаурацију вештог познаваоца оштрог ока. Кубуре, мачеви, наива на стаклу, море предмета од којих је сваки имао неку причу. Занела се и запела ногом о део пода који је био мало издигнут, у последњем тренутку успела је да се одупре о наслон столице на којој је била везена сукња, део нечије народне ношње. Није се могла сетити ком је народу припадала. Узела је и примакла ближе: захтевне шаре, прегршт боја, колико је вештине и стрпљења било потребно за овај уметнички рад. Кренула је да је врати на наслон и сасвим неочекивано угледала рам слике наслоњене на ногу столице тако да се, у први мах, није могла приметити. Подигла је, покушавши да скине бар мало прашине не би ли је боље осмотрила, расута зрнца су је заголицала и она се закашљала. Слике ја била величине 60 x 60 цм, у обичном дрвеном раму, а призор на њој… Уздрхтала је као дете, што од страха, што од среће да не изгуби оно што је дуго прижељкивала. У десном доњем углу су били исписани иницијали А. Ш. Велике саонице, кочијаш у крзненом кожуху и шубари, иза њега путник умотан у сукнене прекриваче, једва да му се види лице. А коњи… Два белца и један вранац разиграних грива као да су тог трена кичицом ухваћени у касу. Свуда унаоколо непрегледан снег целац по чијој су површини уснуле брезе и несташни ветар изаткали необичне сенке. Привила је слику уза себе, знала је: без ње не може отићи кући. Човечуљак се изненада промолио из мрака.

„Ах, видим да сте ипак пронашли нешто за себе'', трљао је руке осмехујући се крајичком танких усана.

„Било би добро да је тако'', одговорила је.

„Зашто не би било?''

„Ја нисам добра муштерија, што би се рекло, немам новца за њу.''

 „Свака је муштерија добра. Ето, ја сам спреман да Вам учиним уступак, Ви је желите, а она код мене стоји већ дуго. Донео је један старац давних дана. Био је некако чудан, предложио је разумну цену и ја сам је откупио.  Вама ћу је дати по тој истој цени, да ми крене, већ дуго ништа нисам продао.''

Цена је заиста била разумна, а жеља девојке да постане власник слике још већа. Продавац је слику прво умотао у платно да је заштити, а затим је ставио у кесу. Изашла је имајући утисак да лебди, није осећала ни студ, ни ветар. Убрзо је била код куће, распремила се, скувала чај. Извадила је слику, детаљно је обрисала од наслага прашине и прљавштине. Тек након тога, синула је у пуном сјају. Ставила је изнад комоде док јој не нађе трајно место. Осећај блаженства је није напуштао. У том је расположењу отишла и на починак. Ветар јој је шибао у лице, угледала је локал на крају улице. „Патина прошлог'' писало је на њему. Ушла је, била је то велика просторија пуна антиквитета, огромни лустери, Чипендејл витрине, необарок етажери, импозантни зидни сатови. Осећала је нелагодност запитавши се одакле јој идеја да овде уђе, кренула је ка вратима, а онда угледала нешто што је зауставило. На зиду, изнад алт дојч комоде, висила је урамљена слика на којој је приказана руска тројка са кочијашем и једним путником иза њега. Устукнула је.

„Види се да сте познавалац, застали сте крај оне која је вредна пажње'', рекао је власник. „Одакле Вам ова слика?'', једва је изустила.

„Ах, ми не одајемо наше изворе, пословна тајна. Не брините, има атест.''

 „Питам Вас, одакле ова слика овде? Ту слику сам купила пре неколико дана и она је код мене у стану.''

„Толико је сличних мотива и оних који покушавају да плагирају, мање или више успешно, вероватно је то случај и код Вас.''

„Реците ми, одакле Вам ова слика, поново Вас питам!'', жена је постајала нервозна, а тон њеног гласа бивао оштрији. Власник помисли да ништа неће променити ситуацију ако јој каже истину. ''Откупио сам је од једног старца чудног изгледа, имао сам утисак да му се жури, а слика је вредна пажње, видели сте иницијале А. Ш.''

„Не може да Вам прода оно што је у мом стану, схватате ли!“, почела је да виче. „Не можеееееее…'' Учинило јој се да се власник претвара у јазавца.

Отворила је очи. Покушавала је да се сети где се налази. Опипала је површину на којој је лежала. Кревет, добро је. Полако је кренула ка прекидачу стоне лампе. Једва да је дошла до њега. Изненадила је блештава светлост, па је у први мах затворила очи. Полако се присећала свега. Претходног дана је купила слику, ставила је изнад комоде. Ах, какав бесмислен сан, да га некоме испричам мислио би да имам бујну машту. Устала је и кренула да узме мало воде. Упалила је светло у дневној соби и бацила поглед према комоди. Слика је стајала онако како је и поставила, само је била, некако, другачија. Нисам се расанила, а није ни чудо, помислила је. Полако је пришла слици. Облио је хладан зној, срце је почело да удара као лудо. Замаглило јој се пред очима, некаква студ пронашла је пут све до костију. Да, слика јесте била ту, али не она коју је купила, већ нека тек налик њој. Уместо кочијаша и једног путника, на слици су били мушкарац и жена, уместо три дивна коња, саонице је вукла једна поприлично стара, оронула рага осликана вештином дечје руке. Покрети кистом, који би требало да дочарају игру ветра и уснулих бреза, слили су се у пар наноса беле боје, без икаквог реда. У десном доњем углу су уместо иницијала А. Ш. стајале три црне тачке. Изненада сан више није био тако бесмислен, а могла се заклети да је однекуд, кроз фијукање ветра, чула необуздан смех.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: