detalj slike: KRK Art dizajn

MOJA BAKA JE ODLIČNO

Ova online nastava je pravo civilizacijsko dostignuće! Nikada, ni u kakvoj varijanti programiranja đačkog života nisam video mogućnost da danima ne idem u školu, sedim ili ležim u krevetu i pratim časove. Prilično se dosađujem, igram igrice, što krijem od roditelja, posebno od majke, slušam neprestano muziku. Nedostaje mi škola! Ne mogu da kapiram šta se to dogodilo da toliko volim onu normalnu školu! Posle obrade Ćopićeve Bašte sljezove boje, dobio sam online domaći zadatak iz srpskog jezika na temu: osoba koja je obeležila moje odrastanje.Ćale ne dolazi u obzir, jednom reči, tip koga zaobilazim. Majka, ona cvrkuće svaki dan; sestra...naše svađe nikom ne bi bile interesantne..Mislim da je najbolje da razmotrim bakin lik, ona me najmanje nervira.

OVDE možete pročitati 3.priču

Baka, borac za socijalnu pravdu

Koliko znam, moja baka je živela lepo. Ne sećam se da joj je nešto nedostajalo. Deda ju je negovao kao cveće. Putovali su po celom svetu. Znači, imali su para.     Drugo je što je ona bila za program zdrave ishrane i što je uvek nešto mesila:  štrudle pune fila, bilo sa sirom, makom, orasima, krofne, gibanice, rezance različite debljine i dužine.. Pekla, okupljala prijatelje na sedeljke, rođendane, uvek neki kul razlog.

            U svemu tome često je spominjala siromašne. Odnosila je iz kuće suđe, odećo, obuću. Jastuke, ćebad, kapute. Svi smo prisustvovali opasnom napadu na baku, kada je skoro nove dedine i mamine farmerke odnela, „neko nema ništa“..bio je njen odgovor.

- Sramota je da pored nas žive ljudi koji nemaju. Moramo pomagati, biti milosrdni.

 Nije mi se sviđao taj zastareli izraz, sve do onog dana kada sam se u Đačkom parlamentu opredelio za ministarstvo koje je imalo socijalni program. Eto, to je uticaj porodice; svi smo od nje naučili da delimo, dajemo, da podržavamo humanitarne akcije, da imamo osećanje za ljude oko sebe. Nije to danas vrednost koja se ceni, ali, meni stvarno odgovara humanitarni rad i baš me ispunjava. Znam napamet bakinu priču o radničkoj klasi u Titovo vreme bratstva - jedinstva..majko moja, tada su svi ljudi radili i gradili, išli na more i u planine, učestvovali na dobrovoljnim radnim akcijama, na sletovima za Dan mladosti... Brate, kaže da su izgradili Novi Beograd.   

Zamišljam bakicu u tom socijalizmu. Diplomirala na vreme i brže - bolje se udala za svog dečka, moga dedu. Odmah deca, porodica. Mislim kako su đaci slušali njene hvalospeve o velikim piscima i velikim delima...strava....ovaj moj profa, bakin je đak i pun respekta....eto, tu su moje nevolje. Moram neprestano biti spreman da ne obrukam baku. Kada pita kako je profesorka, odgovaram njenim rečima „odlično“! Da, da. Sve je merila ocenama: to ti je za trojku, ..za četiri plus. Kada joj okopam ruže, redovno dobijam čistu peticu. I novčanu nagradu, ne mogu da prećutim. Možda sam malo i na baku baš po tome što ne mogu da prećutim.

Tako sam rastao uz baku, neumornog vaspitača..... brate..nije bilo lako. A i danas ume da me zaustavi u mojim namerama.

-Pravi mladić mora da bude vitez prema devojci! .Možeš pred devojkom da klekneš samo na jedno koleno, i to kada joj poklanjaš cveće i kada ćeš je zaprositi.. Kaže mi da vodim računa da kuću ne obrukam i nekoga ne rasplačem ( e, e, majke ti, šta joj to znači). Ajde sad, kako sve to da svarim, majke mi, nije mi lako.

Zakida.

PODELITE OVAJ TEKST NA: