PISMO KRALjU

(Nikoli Petroviću)

Slavni kralju crnogorski,

evo pisma na hartiji,

da te njime informišem,

o stoljetnoj lakrdiji.

Poštovani gospodare,

od viteške Gore Crne,

pisaću ti sve po redu,

dok mi ruka ne utrne.

Ti si pravi vladar bio,

s epitetom „car junaka“,

al` od kada tebe nema,

snašla nas je muka svaka.

U sunovrat kad sve pođe,

međ` živima još si bio,

al` na žalost, ti si tada,

na nebo se preselio.

Te početke naših jada,

ti si gleda` iz Savoje,

ali šta se dalje zbilo,

nek saznaju sjeni tvoje.

O balkanskim ratovima,

govoriti neću sada,

jer si vojsku crnogorsku,

predvodio lično tada.

Posle njih je Crna Gora,

zasijala poput zlata,

al` kasnije ugazi` će,

u kaljugu jugo blata.

Dopasti se neće tebi,

ovo što ćeš sada čuti,

što iz svoje zemlje ode,

na tebe su mnogi ljuti.

Pedeset si i pet ljeta,

dobar vladar bio, more,

al` na kraju što učini,

sa pravom te ljudi kore.

To od tebe, dični kralju,

narod nije očekiva`,

jer kad zemlju kralj napusti,

zna se, šta se sa njom` zbiva.

Šta si htio i mislio,

to nikome jasno nije,

i što tada ne postupi,

ka` i vazda što si prije.

Nek ti sudi istorija,

što uradi tako tada,

jer će zato tuđa kruna,

Crnom Gorom da zavlada.

Rad` zasluga pređašnjijeh,

teško te je osuditi,

al` će čemer zadovijek,

u dušama našim biti.

Na brdu si staja` tada,

i vidio sve si bolje,

spasiti si narod htio,

da ga Švaba ne pokolje.

Al` rad` svega od ranije,

što si dao Crnoj Gori,

i pregnuća i zasluga,

nek ti vječno zublja gori.

Nek na tvoju dušu ide,

sav taj teret ka` olovo,

a sada ću nastaviti,

da ti pišem pismo ovo.

Na cetinjskom tvrdom kršu,

tvoja duša sad počiva,

eh, kada bi ustat` moga`,

vidio bi` šta se zbiva.

Sve golgote Prvog rata,

takođe su znane tebi,

te, o njima gospodare,

pisao ti ovđe ne bi.

No ću pričat` šta je bilo,

po svršetku toga rata,

i od kada duša tvoja,

kroz nebeska ode vrata.

Sa idejom „Jugo sloge“,

Crnu Goru ugasiše,

i od tada, kralju dični,

krune njene nema više!

A sve to je započelo,

sa početkom Prvog rata,

kada grunu zlo golemo,

i provali naša vrata.

Kad je katil na Srbiju,

zlikovački udario,

ti si istog trena, kralju,

rat Švabama objavio.

Ti si bitku na Mojkovcu,

naredio lično tada,

da se srpska vojska spasi,

i njihova ratna vlada.

Al` na žalost, posle rata,

prilike su bile druge,

za mnoge si posta` smetnja,

za stvaranje prve Juge.

Tebe grdno ocrniše,

a povratak zabraniše,

i Crna se Gora tada,

sa evropske mape briše.

Da si bio tad u zemlji,

možda ne bi tako bilo,

i ko znade šta bi tada,

na dalje se dogodilo.

No, da sada ne gatamo,

takve stvari čine ludi,

znaš da „dako“i „dami je“,

i nijesi neki ljudi.

Nego, da se vratim temi,

i onome što nam bješe,

i šta krene po đavolu,

kad vladari pogriješe.

Rad` nekakve „bratske“ priče,

Crnoj Gori nesta` ime,

pa od tada do dan - danji,

kuburimo evo s time!

Izdade te unuk tada,

i svo srpstvo kao što je,

od tad svi nam jadi kreću,

evo i sad što postoje.

Tada regent Aleksandar,

iz vajnoga Beograda,

po engleskom nagovoru,

u opasnu zamku pada.

On ugazi u kaljugu,

pa tu čudnu zemlju stvara,

a za našu Crnu Goru,

ne davaše ni pet para.

A dušmane do skorašnje,

u njedarca srpska prima,

pa će temelj te države,

od početka da se klima.

„Kad se nešto grbo rodi,

to vrijeme ne ispravi“,

zato račun Srbima će,

da se brzo ispostavi.

Tu nakaznu „zajednicu“,

mnogi žele da razvale,

pa goleme srpske žrtve,

ubrzo su zato pale.

Zlo će u njoj da se širi,

i temelje da joj trese,

posle samo dvades` ljeta,

pokolji će da se dese!

U narednih dvades` ljeta,

Crna Gora ne postoji,

a narodu srpskome se,

svud` paklena sudba kroji.

I ako je srpska kruna,

u sred` našeg Beograda,

mnogi drugi ne vole je,

te će počet` da propada.

Pa to čudo od države,

koju unuk tvoj napravi,

iznutra će da prokuva,

i u krvi da se davi.

Tu dušmana bi` suviše,

sem domaćih zlikovaca,

mnogi s  drvljem i kamenjem,

poče na nju da se baca.

Protivnici srpske krune,

zavjeru su utvrdili,

i kralju su Aleksandru,

u Marseju presudili.

On je bio žrtva prva,

velikoga Drugog` rata,

kada poče zlo Njemačko,

svu Evropu da zahvata.

U tom jadu i rasulu,

i taj rat je nama stig`o,

i sve horde pritajene,

protiv srpskog roda dig`o.

Udruži se svaka ala,

sva ordija i „bratija“,

na mig pape i Hitlera,

poče Srbe da ubija!

Da bi srpsku monarhiju,

do temelja razorili,

komunisti i ustaše,

silno su se udružili.

Englezi nas uvukoše,

u rat teški i krvavi,

te krv srpska, gospodare,

svu će zemlju da preplavi.

Svi na Srbe kidisaše,

ta se zemlja sva raspade,

i tad kruna monarhije,

u krvavom piru pade.

Ali da zlo bude veće,

komunizam tad` ojača,

i priliku dobru viđe,

ka prestolu da korača.

Komuniste podržaše,

i britanska to bi` volja,

a čizma nam boljševička,

preko naših pređe polja.

Uz ogromne srpske žrtve,

monarhije ne bi` više,

a po novom uređenjeu,

svud` se ime srpsko briše.

Komunisti vlast uzeše,

donoseći zle prilike,

a njihovi kadrovici,

uvedoše republike.

A na čelu nove Juge,

postaviše nekog Tita,

ko je, či` je i odakle,

niko nesmje` ni da pita.

Četrdeset i pet ljeta,

strahovlade komunista,

za sve Srbe na Balkanu,

to je bila propast čista.

Za vrijeme vladavine,

Titovoga tajnog lika,

i Crna je Gora bila,

jedna od šest republika.

U Srbiji napraviše,

neke dvije pokrajine,

a Srbija uža tada,

načisto će da pogine.

Od tada se, gospodare,

srpsko ime svuda briše,

a nacije od njih nove,

komunisti oformiše.

Od đavola crvenijeh,

vaskoliko srpstvo strada,

dok će vjera pravoslavna,

na sve strane da propada.

Sedamdeset i četvrte,

Joškin ustav sve dovrši,

a srpski će narod, kralju,

tu najgore da obrši.

E, u tome grdnom stanju,

dočekasmo nove jade,

kad se i ta zemlja „bratstva“,

na komade sva raspade.

Krajem toga milenija,

ponovo nam stiže tuga,

u krvavom vjerskom ratu,

zapali se i ta „Juga“.

Švabe fitilj upališe,

ta njihova pizma stara,

i pet novih država se,

po ustavu onom` stvara.

Samo Srbe to začudi,

e nikoga više, vala,

a svi drugi rušiše je,

te se zato i raspala.

Blago tebi, gospodare,

što međ` živim ne bi` tada,

da ne gledaš jade grdne,

opet srpstvo kad propada.

A svi oni što im Srbi,

slobodu su podarili,

bezdušno su, svi od reda,

na Srbe se ostrvili.

Crna Gora i Srbija,

zajednicu pokušaše,

al` nam ni to ne potraja,

ni ta sloga ne idaše.

Ni to „zapad“ne dozvoli,

ka` i vazda od ranije,

na glavare crnogorske,

metnu svoje uzengije.

Na to mnogi ne godova,

u ljutnji će da podvrisne,

no, u prkos svemu tome,

sad su zemlje nezavisne.

Crna Gora i Srbija,

od tada su u problemu,

jer vladari obje zemlje,

ne slažu se ni u čemu.

U tome im sa „zapada“,

neprestano „pomoć“ stiže,

da narodi naši ne bi,

jedan drugom bili bliže.

Nema sloge ni pameti,

nit` logike tome ima,

nit` normalan čovjek može,

da to shvati i poima.

Dođe doba naopako,

i vremena ta šašava,

te je teško opisati,

šta se s nama izdešava.

Crna Gora i Srbija,

tolike su žrtve dale,

da bi krune i slobodu,

kroz vjekove sačuvale.

Dušmani nam sada evo,

otadžbinu pokoriše,

a da metka ni jednoga,

iz pušaka ne pališe.

Sa Judinim zlatnicima,

vladare nam podmitiše,

pa u kandže globalista,

obje zemlje završiše.

Moleći se, narod pati,

dok podnosi svu tu muku,

a jedino još se uzda`,

u pravednu Božju ruku.

E zato ti ovo pišem,

da nam rečeš šta činiti,

i kako se iz zla ovog`,

sad možemo izbaviti.

Da se tvoja riječ čune,

sa Orlova tvrdog krša,

i nek širom Crne Gore,

na krilima zaleprša.

Sad je ropstvo drugačije,

bez vlačega i lanaca,

već sa nama novac vlada,

od satrapa i stranaca.

Ti odatle bolje vidiš,

šta je kod nas po srijedi,

te će narod crnogorski,

tvoju riječ da slijedi.

U potonjih sto godina,

naša propast ne prestaje,

a za narod i državu,

niko više i ne haje.

O, Nikola Petroviću,

tvoje ime nek se sveti,

jer, vladari posle tebe,

kao da su bez pameti.

Udaljiše Crnu Goru,

od Rusije i od brata,

sad ponizno eno kleče,

Vatikanu ispred vrata.

A sadašnji vladar što je,

zaokrenu ćurak kape,

i nećeš mi vjerovati,

ljubi skute rimskog pape.

Čudo jedno, šta se zbiva,

i sa Crnom Gorom radi,

da ne možeš zamisliti,

koji su nas našli jadi.

Tu slučajno ništa nema,

što nam Crnu Goru „prže“,

i zašto je zapadnjaci,

u kandžama svojim drže.

Jer kad srpstvo u njoj slome,

i kad Crnu Goru satru,

katili će znati da su,

dovršili svoju mantru.

Udaraju na svetinje,

i na svetu vjeru njenu,

pa su zato porušili,

i kapelu na Lovćenu.

Al` će hrabri Crnogorci,

odoljeti svakoj sili,

i opet će oni  biti,

ono što su prije bili.

Petnajest je evo ljeta,

nezavisna Crna Gora,

i to tako, ako Bog da,

zadovijek ostat` mora.

Crnogorski vitezovi,

to su mačem izborili,

i amanet na čuvanje,

za potomke ostavili.

Al` kako je odbraniti,

od mnogijeh lešinara,

i jadova domaćijeh,

ulizica i jajara.

No, put kojim sad idemo,

ni Bogu se ne dopada,

te se bojim gospodare,

da će narod da postrada.

Ne plaše se Crnogorci,

ni` bojeva niti smrti,

al` od jeda i bijesa,

tijelo im sada drhti.

Dok sve ovo tebi pišem,

na vrijeme mislim prošlo,

i prebiram po pameti,

kako nam je sve to došlo.

Jer u doba tvoga vakta,

komunista nije bilo,

ali znadi da se zbog njih,

zlo veliko dogodilo.

A šta reći za tu bandu,

i crvenu bagru našu,

al` ti tvrdim da su oni,

zakuvali ovu „kašu“.

No i ovo da ti rečem,

još njihova otrov traje,

jer ta zmija sve kadrove,

i dan danas nama daje.

Od vijeka dvades` prvog,

dvades` dva su ljeta prošla,

al` nam pamet, gospodare,

još u glavu nije došla.

A sve ovo dok ti pišem,

od bijesa škripim perom,

jer još ne znam šta će biti,

s našom zemljem i sa vjerom.

Al`, da dobro biti neće,

i da biće muka veća,

tako mi se ukazuje,

i duša mi predosjeća.

Srce mi je sad slomljeno,

te, od tuge sve uzdišem,

pa od silne muke, tebi,

i reove ove pišem.

Sve to meni dušu muči,

i s teretom veljim sekam,

te, tvoj savjet gospodare,

s nestrpljenjem sada čekam.

Al` ne časi, gospodare,

već, ti brzo sada djelaj,

jer su dani u pitanju,

veliki se sprema belaj.

Sve što sam ti napisao,

istine su znadi čiste,

pa od tebe dični kralju,

sav naš narod savjet ište.

Sada svakom Crnogorcu,

pitanje se to nameće,

s kim će, sučim` i kuda će,

otadžbina  da se kreće?!

Tvoj odgovor svi čekamo,

da nam rečeš šta činiti,

kako opet sa lovorom,

Crnu Goru okititi.

Sa narodom crnogorskim,

uspješno si dugo vlada`,

pa s velikim poštovanjem,

pozdravljam te kralju sada.

Autor: Ljubiša Ž. Vojinović – MAJSTOROVSKI

Novi Sad, na Lučindan, 2022 ljeta Gospodnjeg

PODELITE OVAJ TEKST NA: