ПИСМО КРАЉУ

(Николи Петровићу)

Славни краљу црногорски,

ево писма на хартији,

да те њиме информишем,

о стољетној лакрдији.

Поштовани господаре,

од витешке Горе Црне,

писаћу ти све по реду,

док ми рука не утрне.

Ти си прави владар био,

с епитетом „цар јунака“,

ал` од када тебе нема,

снашла нас је мука свака.

У суноврат кад све пође,

међ` живима још си био,

ал` на жалост, ти си тада,

на небо се преселио.

Те почетке наших јада,

ти си гледа` из Савоје,

али шта се даље збило,

нек сазнају сјени твоје.

О балканским ратовима,

говорити нећу сада,

јер си војску црногорску,

предводио лично тада.

После њих је Црна Гора,

засијала попут злата,

ал` касније угази` ће,

у каљугу југо блата.

Допасти се неће теби,

ово што ћеш сада чути,

што из своје земље оде,

на тебе су многи љути.

Педесет си и пет љета,

добар владар био, море,

ал` на крају што учини,

са правом те људи коре.

То од тебе, дични краљу,

народ није очекива`,

јер кад земљу краљ напусти,

зна се, шта се са њом` збива.

Шта си хтио и мислио,

то никоме јасно није,

и што тада не поступи,

ка` и вазда што си прије.

Нек ти суди историја,

што уради тако тада,

јер ће зато туђа круна,

Црном Гором да завлада.

Рад` заслуга пређашњијех,

тешко те је осудити,

ал` ће чемер задовијек,

у душама нашим бити.

На брду си стаја` тада,

и видио све си боље,

спасити си народ хтио,

да га Шваба не покоље.

Ал` рад` свега од раније,

што си дао Црној Гори,

и прегнућа и заслуга,

нек ти вјечно зубља гори.

Нек на твоју душу иде,

сав тај терет ка` олово,

а сада ћу наставити,

да ти пишем писмо ово.

На цетињском тврдом кршу,

твоја душа сад почива,

ех, када би устат` мога`,

видио би` шта се збива.

Све голготе Првог рата,

такође су знане теби,

те, о њима господаре,

писао ти овђе не би.

Но ћу причат` шта је било,

по свршетку тога рата,

и од када душа твоја,

кроз небеска оде врата.

Са идејом „Југо слоге“,

Црну Гору угасише,

и од тада, краљу дични,

круне њене нема више!

А све то је започело,

са почетком Првог рата,

када груну зло големо,

и провали наша врата.

Кад је катил на Србију,

зликовачки ударио,

ти си истог трена, краљу,

рат Швабама објавио.

Ти си битку на Мојковцу,

наредио лично тада,

да се српска војска спаси,

и њихова ратна влада.

Ал` на жалост, после рата,

прилике су биле друге,

за многе си поста` сметња,

за стварање прве Југе.

Тебе грдно оцрнише,

а повратак забранише,

и Црна се Гора тада,

са европске мапе брише.

Да си био тад у земљи,

можда не би тако било,

и ко знаде шта би тада,

на даље се догодило.

Но, да сада не гатамо,

такве ствари чине луди,

знаш да „дако“и „дами је“,

и нијеси неки људи.

Него, да се вратим теми,

и ономе што нам бјеше,

и шта крене по ђаволу,

кад владари погријеше.

Рад` некакве „братске“ приче,

Црној Гори неста` име,

па од тада до дан - дањи,

кубуримо ево с тиме!

Издаде те унук тада,

и сво српство као што је,

од тад сви нам јади крећу,

ево и сад што постоје.

Тада регент Александар,

из вајнога Београда,

по енглеском наговору,

у опасну замку пада.

Он угази у каљугу,

па ту чудну земљу ствара,

а за нашу Црну Гору,

не даваше ни пет пара.

А душмане до скорашње,

у њедарца српска прима,

па ће темељ те државе,

од почетка да се клима.

„Кад се нешто грбо роди,

то вријеме не исправи“,

зато рачун Србима ће,

да се брзо испостави.

Ту наказну „заједницу“,

многи желе да развале,

па големе српске жртве,

убрзо су зато пале.

Зло ће у њој да се шири,

и темеље да јој тресе,

после само двадес` љета,

покољи ће да се десе!

У наредних двадес` љета,

Црна Гора не постоји,

а народу српскоме се,

свуд` паклена судба кроји.

И ако је српска круна,

у сред` нашег Београда,

многи други не воле је,

те ће почет` да пропада.

Па то чудо од државе,

коју унук твој направи,

изнутра ће да прокува,

и у крви да се дави.

Ту душмана би` сувише,

сем домаћих зликоваца,

многи с  дрвљем и камењем,

поче на њу да се баца.

Противници српске круне,

завјеру су утврдили,

и краљу су Александру,

у Марсеју пресудили.

Он је био жртва прва,

великога Другог` рата,

када поче зло Њемачко,

сву Европу да захвата.

У том јаду и расулу,

и тај рат је нама стиг`о,

и све хорде притајене,

против српског рода диг`о.

Удружи се свака ала,

сва ордија и „братија“,

на миг папе и Хитлера,

поче Србе да убија!

Да би српску монархију,

до темеља разорили,

комунисти и усташе,

силно су се удружили.

Енглези нас увукоше,

у рат тешки и крвави,

те крв српска, господаре,

сву ће земљу да преплави.

Сви на Србе кидисаше,

та се земља сва распаде,

и тад круна монархије,

у крвавом пиру паде.

Али да зло буде веће,

комунизам тад` ојача,

и прилику добру виђе,

ка престолу да корача.

Комунисте подржаше,

и британска то би` воља,

а чизма нам бољшевичка,

преко наших пређе поља.

Уз огромне српске жртве,

монархије не би` више,

а по новом уређењеу,

свуд` се име српско брише.

Комунисти власт узеше,

доносећи зле прилике,

а њихови кадровици,

уведоше републике.

А на челу нове Југе,

поставише неког Тита,

ко је, чи` је и одакле,

нико несмје` ни да пита.

Четрдесет и пет љета,

страховладе комуниста,

за све Србе на Балкану,

то је била пропаст чиста.

За вријеме владавине,

Титовога тајног лика,

и Црна је Гора била,

једна од шест република.

У Србији направише,

неке двије покрајине,

а Србија ужа тада,

начисто ће да погине.

Од тада се, господаре,

српско име свуда брише,

а нације од њих нове,

комунисти оформише.

Од ђавола црвенијех,

васколико српство страда,

док ће вјера православна,

на све стране да пропада.

Седамдесет и четврте,

Јошкин устав све доврши,

а српски ће народ, краљу,

ту најгоре да обрши.

Е, у томе грдном стању,

дочекасмо нове јаде,

кад се и та земља „братства“,

на комаде сва распаде.

Крајем тога миленија,

поново нам стиже туга,

у крвавом вјерском рату,

запали се и та „Југа“.

Швабе фитиљ упалише,

та њихова пизма стара,

и пет нових држава се,

по уставу оном` ствара.

Само Србе то зачуди,

е никога више, вала,

а сви други рушише је,

те се зато и распала.

Благо теби, господаре,

што међ` живим не би` тада,

да не гледаш јаде грдне,

опет српство кад пропада.

А сви они што им Срби,

слободу су подарили,

бездушно су, сви од реда,

на Србе се острвили.

Црна Гора и Србија,

заједницу покушаше,

ал` нам ни то не потраја,

ни та слога не идаше.

Ни то „запад“не дозволи,

ка` и вазда од раније,

на главаре црногорске,

метну своје узенгије.

На то многи не годова,

у љутњи ће да подврисне,

но, у пркос свему томе,

сад су земље независне.

Црна Гора и Србија,

од тада су у проблему,

јер владари обје земље,

не слажу се ни у чему.

У томе им са „запада“,

непрестано „помоћ“ стиже,

да народи наши не би,

један другом били ближе.

Нема слоге ни памети,

нит` логике томе има,

нит` нормалан човјек може,

да то схвати и поима.

Дође доба наопако,

и времена та шашава,

те је тешко описати,

шта се с нама издешава.

Црна Гора и Србија,

толике су жртве дале,

да би круне и слободу,

кроз вјекове сачувале.

Душмани нам сада ево,

отаџбину покорише,

а да метка ни једнога,

из пушака не палише.

Са Јудиним златницима,

владаре нам подмитише,

па у канџе глобалиста,

обје земље завршише.

Молећи се, народ пати,

док подноси сву ту муку,

а једино још се узда`,

у праведну Божју руку.

Е зато ти ово пишем,

да нам речеш шта чинити,

и како се из зла овог`,

сад можемо избавити.

Да се твоја ријеч чуне,

са Орлова тврдог крша,

и нек широм Црне Горе,

на крилима залепрша.

Сад је ропство другачије,

без влачега и ланаца,

већ са нама новац влада,

од сатрапа и странаца.

Ти одатле боље видиш,

шта је код нас по сриједи,

те ће народ црногорски,

твоју ријеч да слиједи.

У потоњих сто година,

наша пропаст не престаје,

а за народ и државу,

нико више и не хаје.

О, Никола Петровићу,

твоје име нек се свети,

јер, владари после тебе,

као да су без памети.

Удаљише Црну Гору,

од Русије и од брата,

сад понизно ено клече,

Ватикану испред врата.

А садашњи владар што је,

заокрену ћурак капе,

и нећеш ми вјеровати,

љуби скуте римског папе.

Чудо једно, шта се збива,

и са Црном Гором ради,

да не можеш замислити,

који су нас нашли јади.

Ту случајно ништа нема,

што нам Црну Гору „прже“,

и зашто је западњаци,

у канџама својим држе.

Јер кад српство у њој сломе,

и кад Црну Гору сатру,

катили ће знати да су,

довршили своју мантру.

Ударају на светиње,

и на свету вјеру њену,

па су зато порушили,

и капелу на Ловћену.

Ал` ће храбри Црногорци,

одољети свакој сили,

и опет ће они  бити,

оно што су прије били.

Петнајест је ево љета,

независна Црна Гора,

и то тако, ако Бог да,

задовијек остат` мора.

Црногорски витезови,

то су мачем изборили,

и аманет на чување,

за потомке оставили.

Ал` како је одбранити,

од многијех лешинара,

и јадова домаћијех,

улизица и јајара.

Но, пут којим сад идемо,

ни Богу се не допада,

те се бојим господаре,

да ће народ да пострада.

Не плаше се Црногорци,

ни` бојева нити смрти,

ал` од једа и бијеса,

тијело им сада дрхти.

Док све ово теби пишем,

на вријеме мислим прошло,

и пребирам по памети,

како нам је све то дошло.

Јер у доба твога вакта,

комуниста није било,

али знади да се због њих,

зло велико догодило.

А шта рећи за ту банду,

и црвену багру нашу,

ал` ти тврдим да су они,

закували ову „кашу“.

Но и ово да ти речем,

још њихова отров траје,

јер та змија све кадрове,

и дан данас нама даје.

Од вијека двадес` првог,

двадес` два су љета прошла,

ал` нам памет, господаре,

још у главу није дошла.

А све ово док ти пишем,

од бијеса шкрипим пером,

јер још не знам шта ће бити,

с нашом земљем и са вјером.

Ал`, да добро бити неће,

и да биће мука већа,

тако ми се указује,

и душа ми предосјећа.

Срце ми је сад сломљено,

те, од туге све уздишем,

па од силне муке, теби,

и реове ове пишем.

Све то мени душу мучи,

и с теретом вељим секам,

те, твој савјет господаре,

с нестрпљењем сада чекам.

Ал` не часи, господаре,

већ, ти брзо сада дјелај,

јер су дани у питању,

велики се спрема белај.

Све што сам ти написао,

истине су знади чисте,

па од тебе дични краљу,

сав наш народ савјет иште.

Сада сваком Црногорцу,

питање се то намеће,

с ким ће, сучим` и куда ће,

отаџбина  да се креће?!

Твој одговор сви чекамо,

да нам речеш шта чинити,

како опет са ловором,

Црну Гору окитити.

Са народом црногорским,

успјешно си дуго влада`,

па с великим поштовањем,

поздрављам те краљу сада.

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Нови Сад, на Лучиндан, 2022 љета Господњег

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: