|
|
| Marija Viktorija Živanović | |
| |
Maestro Odlaziš u san, uspavan mislima,dok mastilo noći vlaži posteljinu...Čekam da ti koprena obmota moj akti da ruke tvoje sve sa mene skinu. Stihovana nisam, još je, kažeš, rano,da mi pesmu svoju položiš na grudi.Eto ti sloboda, razmahni se njome...I lament nad prošlim. I svi oni ljudi. Ja sam sada ovde, maestro cenjeni,al' moja je duša od lahora tkana...Ja ću u tvom oku, u pogledu tvome,znati da l' sam zora tvoga novog dana. Naslikaj moj portret, tako da se smejem,jer osmeh me krasi i kad kopni tuga.Čekanja su nekad gora od istinei onda kad vetrovi dolaze sa juga. Sad zatvori oči, s Mesecom utoni.Njemu noćas kaži koga stvarno voliši pusti da kapke poljubim ti tvojea onda možeš večno da me boliš. Idu tako dani, u svom jadnom stroju,kao na streljanje nesrećne kad vode...Ostavljam ti izbore. Sve tvoje ljubavi...Ostavljam ti sećanja i tvoje slobode...
Štikle i novi dan U oživotvorenom danukiša prestaje da rominja.Poslednji oblak se sviodugi da nađe luk.Kao kroz maglu se nazirepreduga crna kosa.Odmeren, odlučan korak.Štikla, noga i struk.Htela je samo njega,za početak i za kraj svetai gledala ga najljubavnije,čistim očima deteta.U srcu izdana,sve svoje poraze broji...I oni deo su habitusa,ukaz, da ipak postoji.U uskoj, srebrnoj haljini,nošena dahom sna,nestaje žena u noći,da novu sudbinu tka.Neće se ni osvrnuti,a već će uspavati san.Izuće baš te štiklei bosa nastaviti u dan.Novi.
U hadu spoznaje Bujični pljusak u hadu spoznaje,kao izvučen kamen,koji se ne može vratiti na mesto.Hoće li savest i dalje ćutati?Svrgnuti kralj bi opet na presto. Otresi tu senku koja te progoni.Čestice duše neka ti budu čiste,jer naš svet ne treba osvrte,niti prošlosti treba čistilište. Ima li vreme smisla,ako sa prošlim druguješ?Mi, imamo li smisla,ako za njom još tuguješ? Bujični pljusak u hadu spoznaje,u milisekundi zna sve da sruši.Tad idealni prikaz ljubavi nestaje.Samo krvare rane na duši.
|