Маестро

Одлазиш у сан, успаван мислима,

док мастило ноћи влажи постељину...

Чекам да ти копрена обмота мој акт

и да руке твоје све са мене скину.

Стихована нисам, још је, кажеш, рано,

да ми песму своју положиш на груди.

Ето ти слобода, размахни се њоме...

И ламент над прошлим. И сви они људи.

Ја сам сада овде, маестро цењени,

ал' моја је душа од лахора ткана...

Ја ћу у твом оку, у погледу твоме,

знати да л' сам зора твога новог дана.

Насликај мој портрет, тако да се смејем,

јер осмех ме краси и кад копни туга.

Чекања су некад гора од истине

и онда кад ветрови долазе са југа.

Сад затвори очи, с Месецом утони.

Њему ноћас кажи кога стварно волиш

и пусти да капке пољубим ти твоје

а онда можеш вечно да ме болиш.

Иду тако дани, у свом јадном строју,

као на стрељање несрећне кад воде...

Остављам ти изборе. Све твоје љубави...

Остављам ти сећања и твоје слободе...

Штикле и нови дан

У оживотвореном дану

киша престаје да ромиња.

Последњи облак се свио

дуги да нађе лук.

Као кроз маглу се назире

предуга црна коса.

Одмерен, одлучан корак.

Штикла, нога и струк.

Хтела је само њега,

за почетак и за крај света

и гледала га најљубавније,

чистим очима детета.

У срцу издана,

све своје поразе броји...

И они део су хабитуса,

указ, да ипак постоји.

У уској, сребрној хаљини,

ношена дахом сна,

нестаје жена у ноћи,

да нову судбину тка.

Неће се ни осврнути,

а већ ће успавати сан.

Изуће баш те штикле

и боса наставити у дан.

Нови.

У хаду спознаје

Бујични пљусак у хаду спознаје,

као извучен камен,

који се не може вратити на место.

Хоће ли савест и даље ћутати?

Свргнути краљ би опет на престо.

Отреси ту сенку која те прогони.

Честице душе нека ти буду чисте,

јер наш свет не треба осврте,

нити прошлости треба чистилиште.

Има ли време смисла,

ако са прошлим другујеш?

Ми, имамо ли смисла,

ако за њом још тугујеш?

Бујични пљусак у хаду спознаје,

у милисекунди зна све да сруши.

Тад идеални приказ љубави нестаје.

Само крваре ране на души.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: