detalj slike: KRK Art dizajn

LEONARDOV KOD

‒ Svako iskustvo je možda baš proisteklo iz snova, ili su snovi podstaknuti iskustvom.

‒ Ponekad tako dotaknem nebo pa, dok se spuštam natrag, skupe se emocije i ne znam da li one traže pomoć od mene, ili ja od njih. Hrabrimo se, padamo, a sve mislimo da letimo.

‒ I pad je let!

‒ Možda nebo i jeste moj prostor, a ovde dolazim samo da sanjam? Ko zna gdje li sam budan?

Noć je bila gluva, samo se čuo bruj Zemlje koja se okreće, najprije oko svoje ose, a onda i onaj šumoviti zvižduk njene putanje. Leonardo je sjedio u klancu između dvije klisure i zatvorenih očiju gledao u svoje unutrašnje nebo, na kojem nije bilo zvijezda, samo jedan kanap čije krajeve nije mogao ni naslutiti. Prije večeri uzeo je bagremov korijen, isjeckan u maslinovom ulju, i dodao tri kapi kukute. To mu je stvaralo ubjeđenje da će budan sanjati – pod uslovom da devet dana prije toga oka ne sklopi. Taj horizont koji mu se ocrtavao na mentalnom platnu nije bio prostorni već vremenski. U okvir tog vremena stavio je lik uzet iz sebe i dao mu moć da gleda u nas, u sve koji dolaze da ga vide.

Mi ne možemo da (raz)otkrijemo Monu, ona otkriva nas i preslikava nas u svijet koji se naseljava u puste predjele vječnog. Tamo iza ruba svijeta, tamo gdje još ni Leonardo nije stigao jer nije završio sve što je započeo.

ONAJ KO NE ZNA...

Konfučije je živio u mom selu. Jedan od najstarijih mudraca moga sela, stari Megeda, pominjao je Konfučija u svojim pričama. Megeda je samo rođen, njemu je suđeno da ne umre, a da mu je i suđeno, kad će ‒ to niko ne zna.

On je govorio: „Čije misli dopru do našeg sela, taj tu i živi“.

Zato mislim da je Konfučije živio u mom selu, a pamtim još i da nam je Megeda na seoskom saboru deklamovao: „Onaj ko ne zna da ne zna, budala je ‒ kloni ga se. Onaj ko ne zna, a zna da ne zna, dijete je ‒ nauči ga. Onaj ko zna i ne zna da zna, spava ‒ probudi ga. Onaj ko zna i zna da zna, mudar je ‒ slijedi ga.”

I na kraju kaže: ‒ To vam je Konfučije rekao!

SRCE IMA UŠI

Kažu da srce čuje, bar me u to ubjeđivao jedan od mudraca iz sela na Kordunu u kojem sam odrastao. Pričao mi je milion puta da čuje kako se okreće Zemlja i da je to najbožanstveniji zvuk koji može da stigne do ušiju srca. Kaže on da prisustvo Mjeseca smeta, ali ako je noć mrkla i ako si u kanjonu između

nepremostivih planina u kojem nema rijeke, kad se mrak umiri i pocrni kao u rogu, tad se u nama srce zaustavi i naćuli uši.

Odjednom se začuju okretaji koji zbunjuju. Strašna je to sila, kaže on, nju srce čuje i kad spavamo, samo je naše uši ne čuju.

I tako sam jedne noći išao oslušnuti Zemlju u njenom kretanju. Ljudi moji, učini mi se da ponornica vri poda mnom i da me njeni talasi nose poput lista na vjetru! Uplaših se i zvukovi nestadoše, pa sabrah misli i umirih srce, kad u meni krenu solar-ekspres, nevidljiv kao dutka kroz sibirsku tajgu.

U mraku postoje mlazovi koji svijetle, ali ne našem oku već samo srcu, a srce njih ne vidi već ih čuje. Ako bismo bili dovoljno plemeniti, kaže stari mudrac, onda bi ta sila mogla da nas ponese brže i od onoga što je najbrže i da nas opet postavi na isto mjesto, kao da se nismo ni pomakli.

Tako je govorio stari Megeda, koji je, još od postanka svijeta pa sve do dan-danas, živ i zdrav, u selu na Kordunu u kojem sam ja odrastao.

Rekao mi je i da nikad ne zaboravim, da kad krenem na put, Zemlja putuje sa mnom, a kad se zaustavim, da ne brinem ‒ od tog momenta ja putujem sa Zemljom i tom putu nema kraja.

PODELITE OVAJ TEKST NA: