детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЛЕОНАРДОВ КОД

‒ Свако искуство је можда баш проистекло из снова, или су снови подстакнути искуством.

‒ Понекад тако дотакнем небо па, док се спуштам натраг, скупе се емоције и не знам да ли оне траже помоћ од мене, или ја од њих. Храбримо се, падамо, а све мислимо да летимо.

‒ И пад је лет!

‒ Можда небо и јесте мој простор, а овде долазим само да сањам? Ко зна гдје ли сам будан?

Ноћ је била глува, само се чуо бруј Земље која се окреће, најприје око своје осе, а онда и онај шумовити звиждук њене путање. Леонардо је сједио у кланцу између двије клисуре и затворених очију гледао у своје унутрашње небо, на којем није било звијезда, само један канап чије крајеве није могао ни наслутити. Прије вечери узео је багремов коријен, исјецкан у маслиновом уљу, и додао три капи кукуте. То му је стварало убјеђење да ће будан сањати – под условом да девет дана прије тога ока не склопи. Тај хоризонт који му се оцртавао на менталном платну није био просторни већ временски. У оквир тог времена ставио је лик узет из себе и дао му моћ да гледа у нас, у све који долазе да га виде.

Ми не можемо да (раз)откријемо Мону, она открива нас и пресликава нас у свијет који се насељава у пусте предјеле вјечног. Тамо иза руба свијета, тамо гдје још ни Леонардо није стигао јер није завршио све што је започео.

ОНАЈ КО НЕ ЗНА...

Конфучије је живио у мом селу. Један од најстаријих мудраца мога села, стари Мегеда, помињао је Конфучија у својим причама. Мегеда је само рођен, њему је суђено да не умре, а да му је и суђено, кад ће ‒ то нико не зна.

Он је говорио: „Чије мисли допру до нашег села, тај ту и живи“.

Зато мислим да је Конфучије живио у мом селу, а памтим још и да нам је Мегеда на сеоском сабору декламовао: „Онај ко не зна да не зна, будала је ‒ клони га се. Онај ко не зна, а зна да не зна, дијете је ‒ научи га. Онај ко зна и не зна да зна, спава ‒ пробуди га. Онај ко зна и зна да зна, мудар је ‒ слиједи га.”

И на крају каже: ‒ То вам је Конфучије рекао!

СРЦЕ ИМА УШИ

Кажу да срце чује, бар ме у то убјеђивао један од мудраца из села на Кордуну у којем сам одрастао. Причао ми је милион пута да чује како се окреће Земља и да је то најбожанственији звук који може да стигне до ушију срца. Каже он да присуство Мјесеца смета, али ако је ноћ мркла и ако си у кањону између

непремостивих планина у којем нема ријеке, кад се мрак умири и поцрни као у рогу, тад се у нама срце заустави и наћули уши.

Одједном се зачују окретаји који збуњују. Страшна је то сила, каже он, њу срце чује и кад спавамо, само је наше уши не чују.

И тако сам једне ноћи ишао ослушнути Земљу у њеном кретању. Људи моји, учини ми се да понорница ври пода мном и да ме њени таласи носе попут листа на вјетру! Уплаших се и звукови нестадоше, па сабрах мисли и умирих срце, кад у мени крену солар-експрес, невидљив као дутка кроз сибирску тајгу.

У мраку постоје млазови који свијетле, али не нашем оку већ само срцу, а срце њих не види већ их чује. Ако бисмо били довољно племенити, каже стари мудрац, онда би та сила могла да нас понесе брже и од онога што је најбрже и да нас опет постави на исто мјесто, као да се нисмо ни помакли.

Тако је говорио стари Мегеда, који је, још од постанка свијета па све до дан-данас, жив и здрав, у селу на Кордуну у којем сам ја одрастао.

Рекао ми је и да никад не заборавим, да кад кренем на пут, Земља путује са мном, а кад се зауставим, да не бринем ‒ од тог момента ја путујем са Земљом и том путу нема краја.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: