detalj slike: KRK Art dizajn

ANDRIĆ, SKEPSA I FILM

Aleksa Đukanović

Jednog od poslednjih dana februara 1935. godine sve su beogradske novine donele vest da je u Stiškoj ulici, u kući broj 16a, nađena mrtva sopstvenica te kuće. Zvala se Rajka Radaković, bila je rodom iz Sarajeva, a živela je u toj kući već petnaestak godina, potpuno povučeno, životom stare usamljene devojke i važila je kao tvrdica i osobenjak...

Upravo ovih nekoliko redova uvoda romana Gospođica Iva Andrića moglo se naći na platnu jednog velikog holivudskog filma početkom šezdesetih godina prošlog veka, tačnije – vrlo brzo posle dodele Nobelove nagrade za književnost Ivi Andriću 1961.

U koštac režije ovoga filma verovatno bi se uhvatio Stenli Kjubrik, Elia Kazan, Oto Preminger ili Orson Vels, koji je po Šekspirovom Otelu nešto ranije (1951.) snimio i producirao istoimeni film sa Robertom Kutom, Suzan Klutjer, Fej Kompton i Majklom Lorensom u glavnim ulogama, a koji mu je naredne godine doneo Zlatnu palmu na festivalu u Kanu. Ako bi ulogu Rajke Radaković tumačila Šeli Vinters ili Džejn Fonda bio bi to i najveći holivudski film ekranizovan po nekom srpskom književnom delu. U igri je takođe bio i roman Na Drini ćuprija, koji je najviše, i presudno uticao da Švedska akademija Andriću dodeli Nobelovu nagradu, a ne Tolkinu (koji je u odnosu na Andrića propao za jedan glas). Ekranizacija ovoga romana nosila bi nesaglediv značaj za srpsku i jugoslovensku književnost i umetnost, zasigurno i danas bez presedana. Pominjala se cifra od šezdeset hiljada američkih dolara koje bi Andriću pripale da je ustupio prava jednoj od holivudskih kuća na ekranizovanje svog dela, što bi u današnjem novcu iznosilo oko pola miliona dolara. Odista, zavidna suma. Međutim, Andrić ni da čuje!

Andrić, koji je, kao i Krleža, pripadao jednom vremenu koje je sasvim iščezlo 1918. bio je u mnogim pitanjima „starovremski čovek”: nije kucao mašinom, već pisao rukom, nije voleo publicitet i pažnju javnosti i štampe koja se u periodu s početka dvadesetog stoleća počela galopirajuće razvijati, nije voleo da daje intervjue a radio, magnetofon i film za njega su bili naveliko zloupotrebljena čuda tehnike, te ih nije voleo. Film posebno, koji se ni po čemu nije uklapao u njegove smirene, staložene, povučene ali pozitivne konzervativne životne i književne nazore. Ali nije to presudilo da Andrić odbije ekranizovanje svojih književnih ličnosti i filmskog oslikavanja mentaliteta našeg, balkanskog, srpskog čoveka, koga američki režiseri posigurno i ne bi uspeli prikazati u pravom svetlu.

(Ekranizacija ruskih klasika, pre svega Tolstoja i Dostojevskog u SAD u celom dvadesetom stoleću ima ogromne nedostatke, što se ponajpre odnosi, ne na moguću neprofesionalnost američkih glumaca i scenarista, već na najizoštreniju suprotnost dva mentaliteta, na hendikep i nemogućost da se potpuno prikaže i pokaže ruska slovenska duša, ličnost, njene ideje i shvatanja u punom obimu, koja se u svim svojstvima razlikuje od američke, što je najbolje pokazalo nedavno snimljena englesko – američka serija u šest epizoda u produkciji Bi-Bi-Sija, po najvećem Tolstojevom i svetskom romanu 19. stoleća Rat i Mir, koja je zbog svog banalnog i jednoumnog shvatanja ruskog mentaliteta i ruskog društva 19. veka, s pravom ocenjena kao „književni klasik pun dekoltea”, jer je režiser ove serije u njoj prikazao jednu vrstu odnosa koji u tom obliku i tada nisu postojali u siromašnom i konzervativnom Ruskom carstvu kod običnog naroda. Reč je, dakle, između ostalog i o razvratu kao stilu života. On je naravno bio odlika ruskih elita, gornjih staleža, kao i zapadnoevropskih, odakle je i došao u Rusiju. Reditelj je u ovoj seriji već naširoko rasprostranjen „raskalašan” život značajnog dela običnog građanstva na zapadu, Engleza, Francuza, Nemaca svesno svojom negativnom fikcijom preneo na Ruse, na običan narod, čija se konzervativnost života tada nije mogla meriti ni sa jednim drugim društvom. Dok u zapadnoj Evropi Markiz de Sad stvara najneobičniju književnost – književnost bluda, koja, pored same teme koja je zaista delikatna, ima neosporivo veliku vrednost, a Čarls Dikens i Balzak konačno svojim genijalnim perima ogoljavaju stvarnost feudalnog duha zapadnog čoveka, čija je preteča Bokačno i njegov Dekameron, dotle u Rusiji u punom smislu vlada Domostroj . Dakle, ovde je reč o dve moguće stvari: o političkoj propagandi kroz „umetnost” preko filma, ili je ova vrlo loša serija odraz neukosti i neznanja producenta i režisera. Kada se svi elementi i kriterijumi dovedu na svoje mesto biće da su obe stvari bile prisutne u pravljenju ove neuspele serije.)

Stoga ne postoji mnogo dvojbe da bi i Na Drini ćuprija isto ovako bila zloupotrebljena jer su holivudski producenti već smislili imena Andrićevih junaka: Bjutiful Fata i Litl Salko. Andrićeve reči velikom jugoslovenskom i hrvatskom književniku Anti Zemljaru  1955. povodom ekranizacije njegove priče Aska i vuk, da „ne treba od novele praviti film i da to nije dobro ni za novelu ni za film” najbolje odaju objašnjenje zašto je Andrić odbijao da prihvati ekranizovanje svojih dela, Gospođicu i Na Drini ćupriju u Holivudu. Bojazan takve vrste kod Andrića bila je opravdana njegovom skepsom da će njegovo delo na ekranu biti izmenjeno, promenjeno i da će imati sasvim drugi smisao, jer se time stvara novo i zasebno umetničko delo nezavisno od proznog ili pesničkog, koje može odavati utisak većeg ili manjeg kvaliteta od izvornog.

Ekranizacija Andrićeve novele Anikina vremena iz 1954. po režiji i scenariju Vladimira Pogačića sa izvanrednom predratnom glumačkom postavkom koju su činili velika imena srpskog i jugoslovenskog teatra između dva svetska rata: Milan Ajvaz, Viktor Starčić, Ljubinka Bobić, Mata Milošević, Nevenka Mikulić, Tomislav Tanhofer, ali i veliki posleratni glumci: Severin Bijelić, Bosiljka Boci, Bratislav Grbić i drugi, u 87 – minutnoj crno – beloj boji u produkciji kuće Avala film u ono vreme bilo je najveći mogući filmski poduhvat nesrazmerne veličine imajući na znanju da većina ljudi u Jugoslaviji i Srbiji tada nema televizor, koji se pojavio prvi put 1926, a godinu kasnije i prvi zvučni film. Dakle, jedva je trideset godina od pojave prvog zvučnog filma, a Andrićeva dela se već ekranizuju. To se Andriću sigurno nije moglo svideti! Takođe Andrićeva skepsa bila je hranjena filmskom režijom – izbacivanjem i dopunjavanjem radnje i teksta, ali po svemu sudeći Andrića je više brinulo ovo drugo. Susret velikog pisca Andrića sa američkim producentom Rodžerom Kormanom ili recimo sa Robertom Altmanom, koji je režirao preko šezdeset filmova, gde veliki Nobelovac kaže kako ne bi mogao da dopusti izmenu radnje ili promenu imena svojih likova ni za kakve novce, u holivudskom svetu filma, novca, šou – biznisa, umetnosti i čega sve ne, verovatno bi izazvali u krajnjoj meri zbunjenost na licu Roberta Altmana, Rodžera Kormana ili pak Orsona Velsa, a možda i bes nerazumevanja i neshvatanja.

Na koncu Na Drini ćupriju nisu ekranizovali ni Holovud, ali ni naš „Tarkovski”, Emir Kusturica, bar ne još. Dok je Gospođica doživela svoju dramsku adaptaciju u Jugoslovenskom dramskom pozorištu još za Andrićeva života 1962, ali nije izvedena sve do pre nekoliko godina u režiji Gorčina Stojanovića, s Natašom Ninković u ulozi Rajke Radaković, koja je svoju stotu izvedbu doživela na sceni „Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta, sa ostalom glumačkom postavkom koju čine: Voja Brajović, Nataša Tapušković, Srđan Timarom, Marko Baćović, Vesna Stanković, Milan Marić, Jasmina Avramović, Anđelka Simić, Stefan Bundalo, i Lazar Đukić tj. Dejan Dedić u drugoj postavci, a u scenografiji Gorčina Stojanovića i dramaturga Miloša Krečkovića.

Međutim Gospođica je dočekala svoju filmsku adaptaciju još 1980. u produkciji Televizije Zagreb i Jadran filma, a režirao ju je češki reditelj Vojteh Jasni, a ulogu Rajke Radaković igrala je kod nas manje poznata austrijska glumica Hajdelinde Vajs, rođena 1940. godine u Koruškoj, ulogu u ovom filmu imao je i Rade Šerbedžija koji je maestralnom psihološkom i gestikuliranom transformacijom tumačio dva lika: ujaka Rajke Radaković, Vladu i fakina Ratka. Film je trajao 110 minuta, i u boji je. Zaista je magično kako stav jednog stvaraoca može imati neverovatnog podsvesnog uticaja u kinematografiji, našoj i svetskoj – holivudskoj, da se njegovo delo ne ekranizuje, čak ni pola veka posle njegove smrti.

Ali izgovarajući reči:

„Krpež! Krpež! To je slabost” i pritom gledajući kako „Gospođica trpi i krpi, ne žali i ne popušta. Premrzla i ukrućena, kako učvršćuje prosenjeno mesto na čarapi, provlačeći konac pažljivo između žica koje su popustile”, u ulozi možda Džulije Roberts

danas, zasigurno je još veća fantastika.

Izvor: Politika  

(U dodatku „Kultura umetnost nauka”, 25 januara 2020. godine objavljen je i članak „Andrić, skepsa i film”.)

уље на платну, Богдан Мишчевић, Балтимор САД

PODELITE OVAJ TEKST NA: