детаљ слике: КРК Арт дизајн

АНДРИЋ, СКЕПСА И ФИЛМ

Алекса Ђукановић

Једног од последњих дана фебруара 1935. године све су београдске новине донеле вест да је у Стишкој улици, у кући број 16а, нађена мртва сопственица те куће. Звала се Рајка Радаковић, била је родом из Сарајева, а живела је у тој кући већ петнаестак година, потпуно повучено, животом старе усамљене девојке и важила је као тврдица и особењак...

Управо ових неколико редова увода романа Госпођица Ива Андрића могло се наћи на платну једног великог холивудског филма почетком шездесетих година прошлог века, тачније – врло брзо после доделе Нобелове награде за књижевност Иви Андрићу 1961.

У коштац режије овога филма вероватно би се ухватио Стенли Кјубрик, Елиа Казан, Ото Премингер или Орсон Велс, који је по Шекспировом Отелу нешто раније (1951.) снимио и продуцирао истоимени филм са Робертом Кутом, Сузан Клутјер, Феј Комптон и Мајклом Лоренсом у главним улогама, а који му је наредне године донео Златну палму на фестивалу у Кану. Ако би улогу Рајке Радаковић тумачила Шели Винтерс или Џејн Фонда био би то и највећи холивудски филм екранизован по неком српском књижевном делу. У игри је такође био и роман На Дрини ћуприја, који је највише, и пресудно утицао да Шведска академија Андрићу додели Нобелову награду, а не Толкину (који је у односу на Андрића пропао за један глас). Екранизација овога романа носила би несагледив значај за српску и југословенску књижевност и уметност, засигурно и данас без преседана. Помињала се цифра од шездесет хиљада америчких долара које би Андрићу припале да је уступио права једној од холивудских кућа на екранизовање свог дела, што би у данашњем новцу износило око пола милиона долара. Одиста, завидна сума. Међутим, Андрић ни да чује!

Андрић, који је, као и Крлежа, припадао једном времену које је сасвим ишчезло 1918. био је у многим питањима „старовремски човек”: није куцао машином, већ писао руком, није волео публицитет и пажњу јавности и штампе која се у периоду с почетка двадесетог столећа почела галопирајуће развијати, није волео да даје интервјуе а радио, магнетофон и филм за њега су били навелико злоупотребљена чуда технике, те их није волео. Филм посебно, који се ни по чему није уклапао у његове смирене, сталожене, повучене али позитивне конзервативне животне и књижевне назоре. Али није то пресудило да Андрић одбије екранизовање својих књижевних личности и филмског осликавања менталитета нашег, балканског, српског човека, кога амерички режисери посигурно и не би успели приказати у правом светлу.

(Екранизација руских класика, пре свега Толстоја и Достојевског у САД у целом двадесетом столећу има огромне недостатке, што се понајпре односи, не на могућу непрофесионалност америчких глумаца и сценариста, већ на најизоштренију супротност два менталитета, на хендикеп и немогућост да се потпуно прикаже и покаже руска словенска душа, личност, њене идеје и схватања у пуном обиму, која се у свим својствима разликује од америчке, што је најбоље показало недавно снимљена енглеско – америчка серија у шест епизода у продукцији Би-Би-Сија, по највећем Толстојевом и светском роману 19. столећа Рат и Мир, која је због свог баналног и једноумног схватања руског менталитета и руског друштва 19. века, с правом оцењена као „књижевни класик пун деколтеа”, јер је режисер ове серије у њој приказао једну врсту односа који у том облику и тада нису постојали у сиромашном и конзервативном Руском царству код обичног народа. Реч је, дакле, између осталог и о разврату као стилу живота. Он је наравно био одлика руских елита, горњих сталежа, као и западноевропских, одакле је и дошао у Русију. Редитељ је у овој серији већ нашироко распрострањен „раскалашан” живот значајног дела обичног грађанства на западу, Енглеза, Француза, Немаца свесно својом негативном фикцијом пренео на Русе, на обичан народ, чија се конзервативност живота тада није могла мерити ни са једним другим друштвом. Док у западној Европи Маркиз де Сад ствара најнеобичнију књижевност – књижевност блуда, која, поред саме теме која је заиста деликатна, има неоспориво велику вредност, а Чарлс Дикенс и Балзак коначно својим генијалним перима огољавају стварност феудалног духа западног човека, чија је претеча Бокачно и његов Декамерон, дотле у Русији у пуном смислу влада Домострој . Дакле, овде је реч о две могуће ствари: о политичкој пропаганди кроз „уметност” преко филма, или је ова врло лоша серија одраз неукости и незнања продуцента и режисера. Када се сви елементи и критеријуми доведу на своје место биће да су обе ствари биле присутне у прављењу ове неуспеле серије.)

Стога не постоји много двојбе да би и На Дрини ћуприја исто овако била злоупотребљена јер су холивудски продуценти већ смислили имена Андрићевих јунака: Бјутифул Фата и Литл Салко. Андрићеве речи великом југословенском и хрватском књижевнику Анти Земљару  1955. поводом екранизације његове приче Аска и вук, да „не треба од новеле правити филм и да то није добро ни за новелу ни за филм” најбоље одају објашњење зашто је Андрић одбијао да прихвати екранизовање својих дела, Госпођицу и На Дрини ћуприју у Холивуду. Бојазан такве врсте код Андрића била је оправдана његовом скепсом да ће његово дело на екрану бити измењено, промењено и да ће имати сасвим други смисао, јер се тиме ствара ново и засебно уметничко дело независно од прозног или песничког, које може одавати утисак већег или мањег квалитета од изворног.

Екранизација Андрићеве новеле Аникина времена из 1954. по режији и сценарију Владимира Погачића са изванредном предратном глумачком поставком коју су чинили велика имена српског и југословенског театра између два светска рата: Милан Ајваз, Виктор Старчић, Љубинка Бобић, Мата Милошевић, Невенка Микулић, Томислав Танхофер, али и велики послератни глумци: Северин Бијелић, Босиљка Боци, Братислав Грбић и други, у 87 – минутној црно – белој боји у продукцији куће Авала филм у оно време било је највећи могући филмски подухват несразмерне величине имајући на знању да већина људи у Југославији и Србији тада нема телевизор, који се појавио први пут 1926, а годину касније и први звучни филм. Дакле, једва је тридесет година од појаве првог звучног филма, а Андрићева дела се већ екранизују. То се Андрићу сигурно није могло свидети! Такође Андрићева скепса била је храњена филмском режијом – избацивањем и допуњавањем радње и текста, али по свему судећи Андрића је више бринуло ово друго. Сусрет великог писца Андрића са америчким продуцентом Роџером Корманом или рецимо са Робертом Алтманом, који је режирао преко шездесет филмова, где велики Нобеловац каже како не би могао да допусти измену радње или промену имена својих ликова ни за какве новце, у холивудском свету филма, новца, шоу – бизниса, уметности и чега све не, вероватно би изазвали у крајњој мери збуњеност на лицу Роберта Алтмана, Роџера Кормана или пак Орсона Велса, а можда и бес неразумевања и несхватања.

На концу На Дрини ћуприју нису екранизовали ни Холовуд, али ни наш „Тарковски”, Емир Кустурица, бар не још. Док је Госпођица доживела своју драмску адаптацију у Југословенском драмском позоришту још за Андрићева живота 1962, али није изведена све до пре неколико година у режији Горчина Стојановића, с Наташом Нинковић у улози Рајке Радаковић, која је своју стоту изведбу доживела на сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта, са осталом глумачком поставком коју чине: Воја Брајовић, Наташа Тапушковић, Срђан Тимаром, Марко Баћовић, Весна Станковић, Милан Марић, Јасмина Аврамовић, Анђелка Симић, Стефан Бундало, и Лазар Ђукић тј. Дејан Дедић у другој поставци, а у сценографији Горчина Стојановића и драматурга Милоша Кречковића.

Међутим Госпођица је дочекала своју филмску адаптацију још 1980. у продукцији Телевизије Загреб и Јадран филма, а режирао ју је чешки редитељ Војтех Јасни, а улогу Рајке Радаковић играла је код нас мање позната аустријска глумица Хајделинде Вајс, рођена 1940. године у Корушкој, улогу у овом филму имао је и Раде Шербеџија који је маестралном психолошком и гестикулираном трансформацијом тумачио два лика: ујака Рајке Радаковић, Владу и факина Ратка. Филм је трајао 110 минута, и у боји је. Заиста је магично како став једног ствараоца може имати невероватног подсвесног утицаја у кинематографији, нашој и светској – холивудској, да се његово дело не екранизује, чак ни пола века после његове смрти.

Али изговарајући речи:

„Крпеж! Крпеж! То је слабост” и притом гледајући како „Госпођица трпи и крпи, не жали и не попушта. Премрзла и укрућена, како учвршћује просењено место на чарапи, провлачећи конац пажљиво између жица које су попустиле”, у улози можда Џулије Робертс

данас, засигурно је још већа фантастика.

Извор: Политика  

(У додатку „Култура уметност наука”, 25 јануара 2020. године објављен је и чланак „Андрић, скепса и филм”.)

уље на платну, Богдан Мишчевић, Балтимор САД

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: