|
|
|
 | Valentina Novković | |
| |
I cipela i opanak
Te godine joj je umro muž iliti deda kako ga je oslovljavala. Odavno već u godinama, nije bila u stanju da se sama stara o ogromnom imanju i stoci. Ipak, rešila je da zadrži par kokošaka i svinju i da sama prezimi. Sin i snaja nikako nisu mogli da je ubede da dođe da živi sa njima. Ispostavilo se da je to pogrešna odluka jer, često je poboljevala, a zima je bila posebno hladna. Nekako je prezimila, a na leto je nevoljko pristala da ostavi selo u kojem je provela gotovo čitav vek i da zamandali kapiju porodične kuće. Snaja joj je donela novu „gradsku“ garderobu koja će biti u skladu sa novim načinom života. Do tada je Vida nosila narodnu nošnju. Svanu i jutro polaska. Gleda Vida džemper, suknju i tanje crne čarape. Jedva to nekako navuče na sebe, neobično joj, kao da je žulja, nigde veza, nigde tkanja. Kupila joj snajka i cipele, ali je tu zapelo, ne može Vida da hoda u njima nego će do stanice u opancima, a tamo će da se preobuje. Krenuše oni niz planinsku stazu i posle dobrih sat vremena hoda stigoše do neoznačene stanice. Tu bi se autobusi zaustavljali samo ukoliko bi neko od putnika mahao rukama da skrene pažnju na sebe. Kako na vidiku nije bilo ni jednog, činilo se da će tu i da zanoće. Sede Vida da se odmori, snajka je posavetova da se polako prezuje da ne razmišljaju. „Polak', ima si vreme'', odgovara svekrva. Međutim, baš u tom momentu ugledaše autobus kako izlazi iz krivine, sin izađe na put i poče da maše rukama. Vida poče da se izuva, autobus se zaustavi, sin se zahvali vozaču. Baba izu opanke i obu jednu cipelu, krenu da je vezuje, upetlja se i napravi čvor. Petlja Vida oko čvorića koji se još više stegao. Putnici izviruju kroz prozore, gledaju nesvakidašnji prizor. Smeju se, dobacuju kako da ga razveže. Traje to, svi se vrpolje, Vida pokušava na silu da skine cipelu da ponovo obuje opanke. U tome ne uspeva, čvor je isuviše stegla. Vozač se ljuti: „Ajde, mori, babo, nesam ja okačen na čiviluk, neće te čekam c'l d'n. Nema platu da dobijem zbog teb'! Uskačaj si, il' cipele il' opanci!'' „More, s'g nesam ni za tam', ni za vam'', progunđa baba i opet na bosu nogu nazu opanak. Praćena glasnim smehom putnika, uđe u autobus noseći u rukama i opanak i cipelu.
|
