|
|
|
 | Валентина Новковић | |
| |
И ципела и опанак
Те године јој је умро муж илити деда како га је ословљавала. Одавно већ у годинама, није била у стању да се сама стара о огромном имању и стоци. Ипак, решила је да задржи пар кокошака и свињу и да сама презими. Син и снаја никако нису могли да је убеде да дође да живи са њима. Испоставило се да је то погрешна одлука јер, често је побољевала, а зима је била посебно хладна. Некако је презимила, а на лето је невољко пристала да остави село у којем је провела готово читав век и да замандали капију породичне куће. Снаја јој је донела нову „градску“ гардеробу која ће бити у складу са новим начином живота. До тада је Вида носила народну ношњу. Свану и јутро поласка. Гледа Вида џемпер, сукњу и тање црне чарапе. Једва то некако навуче на себе, необично јој, као да је жуља, нигде веза, нигде ткања. Купила јој снајка и ципеле, али је ту запело, не може Вида да хода у њима него ће до станице у опанцима, а тамо ће да се преобује. Кренуше они низ планинску стазу и после добрих сат времена хода стигоше до неозначене станице. Ту би се аутобуси заустављали само уколико би неко од путника махао рукама да скрене пажњу на себе. Како на видику није било ни једног, чинило се да ће ту и да заноће. Седе Вида да се одмори, снајка је посаветова да се полако презује да не размишљају. „Полак', има си време'', одговара свекрва. Међутим, баш у том моменту угледаше аутобус како излази из кривине, син изађе на пут и поче да маше рукама. Вида поче да се изува, аутобус се заустави, син се захвали возачу. Баба изу опанке и обу једну ципелу, крену да је везује, упетља се и направи чвор. Петља Вида око чворића који се још више стегао. Путници извирују кроз прозоре, гледају несвакидашњи призор. Смеју се, добацују како да га развеже. Траје то, сви се врпоље, Вида покушава на силу да скине ципелу да поново обује опанке. У томе не успева, чвор је исувише стегла. Возач се љути: „Ајде, мори, бабо, несам ја окачен на чивилук, неће те чекам ц'л д'н. Нема плату да добијем због теб'! Ускачај си, ил' ципеле ил' опанци!'' „Море, с'г несам ни за там', ни за вам'', прогунђа баба и опет на босу ногу назу опанак. Праћена гласним смехом путника, уђе у аутобус носећи у рукама и опанак и ципелу.
|
