detalj slike: KRK Art dizajn

SNOVI U KOJIMA DOZREVA ŽIVOT

 (Natalija Parezanović, „SNO(M) VIĐENjA“, Čigoja štampa, Beograd, 2022)

Verica Tadić

Dijalog sna i jave, nije nova tema u književnosti. Ono što je novo jesu putevi kojima hoda snovidni život junaka u raznim romanima, kao i teme o kojima znanja razmenjuju san i java.

U romanu  Natalije Parezanović,¹ „Sno(m) viđenja“ , ² pratimo dva toka svesti:  kroz snovidne dnevnike i  dnevnike životnih iskustava na relacijama između očekivanog i doživljenog.

San – onostrani deo čovekove svesti, ima više uloga, kod ove autorke je polivalentan i mnogoznačan. Nije to samo spoj slika ili događaja, koje smo zapamtili. San je u njenoj percepciji i analizi prekognitivni uvid, upozorenje, suočavanje sa događajima koji će se desiti, kao i onim događajima koji su se već desili, a sada su oživljeni na životnom portalu, na kome glavni junaci oslikavaju svoje psihološke portrete. 

U ovom romanu  sublimacije realnog i snovidnog su takve da u njihovim umrežavanjima i prepletima čitalac može prepoznati prijateljske odnose. San je životu prijatelj, ma koliko da je uznemirujući u pojedinim sekvencama, uvek  emituje važne poruke i daje šansu životu da se, u bezizlaznim situacijama, osloni na njegovo rame.

U uzburkanim talasima društvenih tokova, u kojima je svaki pojedinac plutajuće ostrvo, sa neizvesnim ishodom plovidbe, najteže je ostvariti željena očekivanja. I najlakše je zalutati i praviti pogrešne izbore.

Glavna junakinja se uverava u istinitost tvrdnje da je prvi san koji pamtimo i slikovni putokaz našeg budućeg života, koga možemo tačno odgonetnuti tek kada se snovidni dnevnici usaglase sa realnim zbivanjima i dogovore da zajedno ispišu povest o životima junaka ovog višeslojnog romana.

Odgonetnut san je izvor iz koga će se,  tokom života, razlivati  predznanja i ulivati se u pritoke životnih događaja. U rukavcima i deltama tih slivova treba tražiti odgovore na mnoga pitanja.I koincidente trenutke, u kojima se obznanjuje zapis iz snovidnih dnevnika.

U prvom snu, koji pamti petogodišnja devojčica, u prvim sekvencama su slike horor-trenutka: U selu, u kojem je njena majka učiteljica, četnici se spremaju za najsvirepiji zločin – pogubljenje svih stanovnika. Svi, pa čak i njena majka, pomireni su sa nametnutom sudbinom. Paralizovani strahom, bez i najmanjeg znaka otpora, nemi i nepokretni, poslušno savijaju glave. 

 Posebno je šokantno to što majka (učiteljica) ne pokušava da zaštiti i spasi svoju kćer – najnezaštićeniju osobu, kojoj taj šok i pre neprijateljskog napada, može da oduzme život.    

U drugoj sekvenci, devojčica probija oklop straha i kroz prelepi pejzaž, u koji gleda očarano i s puno ljubavi, upućuje misao: „Neću da umrem“. I ko zna, možda je pejzaž uzvratio ljubav, a svetlost kroz etar prenela poruku Tvorcu svega postojećeg, a on uslišio njenu molbu.

 Mnogo godina kasnije, kroz psihoanalitički upliv u najdublji deo svoje podsvesti, sa iskustvom zrele žene, shvatiće poruke sna, koje oslikavaju njen odnos sa majkom. U godinama kada će moći i da razume zašto je to tako. Prepoznaće i najave dramatičnih događaja, koje san predskazuje.

 Da ništa nije slučajno, uveriće se kada na El Grekovoj slici „Pogled na Toledo“, prepozna one iste boje pejzaža, koje su, možda, iznedrenom svetlošću, kroz etar,  poslale njenu molbu Tvorcu za spas.

Okosnica ovog romana je tranzicija emocija iz roditeljskih odnosa na njihove potomke.Glavna junakinja, u magli rasplinutih događaja, iako ništa više ne može da promeni, u matici podsvesnih tokova, pokušava da nađe prave uzroke tragičnih ishoda.

Na gubitak onih esencijalnih, za srećan život, neophodnih uslova, najčešće, utiču kataklizmična dešavanja u društvu, raslojavanja uređenih društvenih poredaka, antagonistički sukobi grupacija, u okviru neke društvene zajednice.

Najpogubnije su, svakako, invazije velikih sila i otimanje teritorija, rudnih i drugih bogatstava malim državama,  koje, nažalost, nisu retkost ni na ovom stupnju razvoja civilizacije. U ratovima sukobljene strane, gaze istinu i ljudsko dostojanstvo, a agresori parčaju teritorijalni integritet, obezljuđuju ljudske živote, ugrožavaju egzistenciju i pretvaraju ljude u žrtve ili robove.

U romanu „Sno(m)viđenja“ oslikane su i neke od posledica ratnih razaranja, na teritoriji bivše države Jugoslavije (1991-1999). Bombardovanje od strane zemalja, članica NATO pakta, stradanje velikog broja ljudi i najstravičnije razaranje najvitalnijih objekata, privrede i industrije. Sankcijama  ugrožena egzistencija ljudi i obesmišljavanje onogšto je najvrednije u ljudskim životima, ostavilo je trajne ožiljke u dušama ljudi, posebno u dušama obezdomljenih – izbeglica koje se nikada više neće vratiti u svoju otadžbinu.

To su one situacije u kojima vladaju zakoni nasilja, ucena, prevara svih oblika. U kojima uspevaju oni najneugledniji,najprimitivniji i zli. Tu prestaje solidarnost, poštovanje, mržnja potiskuje i guši ljubav i razumevanje.

 Jezik sporazumevanja nije altruistički. Takve zemlje postaju leglo krimala, korupcije, nekažnjenih zločina, devalvacije solidarnosti i inflacije humanizma.

Kada se u ovakvom stanju u društvenim previranjima i kataklizmama traži put spasenja i opstanka, kod izvesnih ljudi, psihička iskliznuća u neprirodna ponašanja i devijacije su neminovna. Ako uz to još, egoističnost isključi senzor za poštovanje drugih, a na scenu stupaju male i velike prevare i umnožavaju se laži, neminovan je i raspad porodice.

U porodicama u kojima se gubi taj indentifikacioni faktor sreće – ljubav, deca koja rastu u takvim uslovima, najčešće, ljubav traže i u nečemu što to nije. Ili srljaju u poroke ili kriminalne izlete, da bi  se osetila moćno, moćnije od svojih roditelja, čiji ih autoritet, pa i onda kada je izgrađen na lažnim predstavama, tera da se dokazuju, verujući da su, u svemu, bolji od roditelja.  

Sve porodične drame i tragedije, imaju isti koren: izneverena očekivanja, gašenje izvora ljubavi i bekstvo u siromaštvo empatije. A kada se empatija iseli iz ljudskog bića, onda čoveku ništa nije sveto i lako i hladnokrvno može uništavati sve u sebi i oko sebe.

Dominantna tema, u Natalijinom romanu, je kompleksni i sveobuhvatni psihoanalitčki upliv, glavne junakinje, u sopstvenu svest i podsvest. Traženje sopstvenih puteva za  ostvarenja životnih ciljeva, kroz emancipaciju i rušenje predrasuda, pri čemu vodeću ulogu ima sloboda izbora, u svemu. I baš u tim traženjima sebe u sebi i sebe u drugima, nailazimo na raskrsnice, između očekivanja i zabluda, istine i laži,  između željenog i dožiljenog.

Uloga žene: majke, supruge, sestre, prijateljice, društveno angažovane ličnosti ne može da se, u potpunosti, sublimira u integral svejedinstva, u raznorodnim i složenim životnim situacijama. I tu dolazi do one relacije u kojoj je teško uskladiti i uravnotežiti, odnose u društvu i u porodici. Uvek će biti nesrazmeran odnos između sebe za sebe i sebe za druge.  U realnom životu između te dve dimenzije nema znaka jednakosti.

Na tim se raskrsnicama često zaluta i mimoilaze se životi, ma kako bliski bili i svako nosi svoj kofer sudbine, koju, dobrim delom sam osmišljava, ali u nepovoljnim društvenim okolnostima, kakve su, nažalost česte, svaki čovek različito reaguje, drugačije se ponaša, drugačije vidi smisao svog života. Retki će izabrati pravi put, ali, nažalost, mnogi neće.

 Glavna junakinja, duboko ponire u sebe, u najveću i najtamniju dubinu svoje svesti kako bi, neprekidnim preispitivanjem, utvrdila ličnu odgovornost i uzroke za raspad porodice i porodičnu tragediju. Smelo otkriva svoje zablude.I onu najstrmoglaviju deonicu, na kojoj se sukobljavaju ljubav i mržnja, kad se ljubav otiskuje niz liticu u provaliju, a mržnja, kojoj povređeni ego i samoljublje  pružaju ruke spasa, useljava u biće. 

I uvodni citat:  „Najsrećnije žene, / kao i najsrećnije nacije,/  nemaju istoriju“ , čuvene engleske književnice  Meri En Evans, koja je objavljivala knjige pod muškim pseudonimom: Džordž Eliot, upućuje na to koliko je sudbina žena, u svim vremenima složena, neizvesna i delikatna. I, nažalost, neretko  vrlo tragična.

Zapanjujuća je činjenica koliko su, naizgled civilizovana društva, po dometima u svim oblastima, imala i danas imaju destruktivan, anticivilizacijski odnos prema ženama.  O čemu svedoče brojni primeri u svim civilizacijama.

Retke heroine i u najmračnijim vremenima okretale su se prema svetlu i onda kada su znale da gube sve, pa i sopstveni život, zarad, istine, pravde, ljubavi.I kada nisu bile srećne, pronalazile su to svetlo u sebi da bi drugima osvetlile živote, kao majke, supruge, prijateljice, heroji… One su to kandilo koje večno svetli i onda kada znaju da će svojim životima trasirati put do tuđeg uspeha. I zadnjim treptajem dok se ne ugase.

          Natalija Parezanović je takvu ulogu, u svom romanu, dodelila junakinji, koja želi, da dopre do vrha ličnih stremljenja, ma koliko je to skupo koštalo. Njena strasna i neustrašiva priroda, neće se zaustaviti, ni pred jednom preprekom. Juriće za svakim vozom, čak i bez daha, koji je do tog cilja može dovesti, čak i onda kada u vozove ulazi na pogrešnim stanicama. A kad uđete u pogrešan voz, sve ostale stanice su pogrešne.

 Pod reflektorom izoštrene svesti i savesti, ona i lice lične tragedije posmatra iz svih uglova, jasno i nedvosmileno, ističući sve svoje zablude, unutrašnje borbe za sopstveni identitet, osvajanje slobode, ostvarenje dostojanstvenog i srećnog života, ali i gubljenja  orijentacije, u svim tim previranjima, za prave putokaze.

                Sve su to razlozi koji su, po njenom mišljenju, mogli uticati na njen bolji odnos sa sinom, kome se, u ranom detinjstvu, nije dovoljno posvetila.

                Na drugoj strani, slična preispitivanja ima i njen sin. Godinama je bio ubeđen da ga majka ne voli, na način koji bi ga činio srećnim, jer u jednom važnom periodu odrastanja, kada mu je bila najpotrebnija i najviše mu nedostajala, nije mogla da bude sa njim.

                 I kako to obično biva, neke svoje prave istine kasno otkrivamo.

               Majka oživljava one zaboravljene trenutke zajedničke radosti, protkane najiskrenijom i uzvišenom ljubavlju. Ta sećanja urezuje u ožiljke da u njima zasvetle u danima tuge.

Sin se vraćanjem u prošlost seća baš tih i još puno drugih zajedničkih radosti i kao zreo mladić, shvata zašto  je, tuđom krivicom, bio odvojen od majke, u tom najvažnijem delu svog detinjstva.

                Zato su u romanu ključna dva lika: majka i sin osvetljavani dublje,  slikovitije, tako što su svoje odnose, kroz dnevničke iskaze, svako iz svog ugla, obelodanili  i  ličnim samoosvetljavanjem.

Roman Natalije Parezanović se čita  u jednom dahu. Ceo roman se doživljava kao prozno biće, dva različita sveta, sliveno u zajednički oblik. Nema predugih opisa i rasplinute radnje. Sve je zgusnuto u pitak, jasan, višeznačan tekst.

Ako bi se posebno izdvojili samo snovidni dnevnici, to bi bila potpuno homogena, polivalentna prozna knjiga, sa svim elementima kraćeg romana ili novele. Isto važi i za dnevnike u kojima se pripoveda o sveprisutnoj realnosti.

          Posebno je interesantno variranje oblika prikazanih snova. Ima čak i takvih, u kojima oživljavaju likovi sa slika. U jednom snu, menja se i vrsta srodstva. Majka i sin u stvarnom životu, u gotovo opipljivom snu, su sestra i brat. Muž se ponekad prikazuje u liku oca. Vaskrsavaju novi, drugačiji životi. Ne samo ljudi nego svega ostalog. Ptice mogu promeniti svoj oblik,  u nešto sasvim drugo, pa se, potom, brzo i lako vratiti u svoj oblik. Na ljudskim telima ponekad osvane glava sove, zatim,  u produženom procesu transformacije, glavu sove zamenjuje glava tigra. I kao na pokretnoj traci, umnožavaju se preobražaji u nedogled...

                Bezbroj je izuzetno osmišljenih varijacija, vrlo plastično prikazanih.  Stiče se utisak da pratimo dva paralelna sveta, postojeći i novostvoreni. I da glavna junakinja, sve vidi udvojenim pogledom: fizičkim (spoljašnim vidom), kao i vidom unutrašnjeg oka. Zato može i da vidi kako iz pupka raste biljka, slična minijaturnom drvetu, a njen preobražaj u jagodu čak i taktilno oseća.

           Ovo je jedna od retkih knjiga u kojoj čitalac može da otkrije, inovantan oblik pripovedanja,  pitkost i raznovrsje jezika, edukatvnu dimenziju, poseban način portretisanja likova. Izuzetno veštim i znalačkim načinom tekst se obogaćuje osmišljavanjem uzvišenih situacija, inovativnim detaljima, vanvremenskim pronicanjima.

Na taj način se čovek uzdiže iznad svih tragedija, pronalazeći uvek ono što svetli i što je veće od svih tama i od samog ljudskog života.

 ____________

1.  Natalija  Nakić Parezanović rođena je Osanici blizu Gornjačke klisure 1940. godine.  Osmogodišnju školu i gimnaziju završila je u Kragujevcu. Osim diplome Filološkog fakulteta u Beogradu, ima i Licentiate Diploma for Teachers  of English as a Foreign or Second Language- Trinity College London i  Cambrige Certificate of Proficiency. Živela je 10 godina u inostranstvu, Varšavi, Torinu i Londonu.Radila u raznim lingvističkim školama u Beogradu i Torinu.Govori engleski , poljski i italijanski. Bavi se prevodilaštvom.Objavila romane: „Kob“ i „Letnje ferije jednog Jugoslava“.

 2. Natalija Parezanović, SNO(M) VIĐENjA -roman, Čigoja štampa, Beograd, 2022.

PODELITE OVAJ TEKST NA: