детаљ слике: КРК Арт дизајн

СНОВИ У КОЈИМА ДОЗРЕВА ЖИВОТ

 (Наталија Парезановић, „СНО(М) ВИЂЕЊА“, Чигоја штампа, Београд, 2022)

Верица Тадић

Дијалог сна и јаве, није нова тема у књижевности. Оно што је ново јесу путеви којима хода сновидни живот јунака у разним романима, као и теме о којима знања размењују сан и јава.

У роману  Наталије Парезановић,¹ „Сно(м) виђења“ , ² пратимо два тока свести:  кроз сновидне дневнике и  дневнике животних искустава на релацијама између очекиваног и доживљеног.

Сан – онострани део човекове свести, има више улога, код ове ауторке је поливалентан и многозначан. Није то само спој слика или догађаја, које смо запамтили. Сан је у њеној перцепцији и анализи прекогнитивни увид, упозорење, суочавање са догађајима који ће се десити, као и оним догађајима који су се већ десили, а сада су оживљени на животном порталу, на коме главни јунаци осликавају своје психолошке портрете. 

У овом роману  сублимације реалног и сновидног су такве да у њиховим умрежавањима и преплетима читалац може препознати пријатељске односе. Сан је животу пријатељ, ма колико да је узнемирујући у појединим секвенцама, увек  емитује важне поруке и даје шансу животу да се, у безизлазним ситуацијама, ослони на његово раме.

У узбурканим таласима друштвених токова, у којима је сваки појединац плутајуће острво, са неизвесним исходом пловидбе, најтеже је остварити жељена очекивања. И најлакше је залутати и правити погрешне изборе.

Главна јунакиња се уверава у истинитост тврдње да је први сан који памтимо и сликовни путоказ нашег будућег живота, кога можемо тачно одгонетнути тек када се сновидни дневници усагласе са реалним збивањима и договоре да заједно испишу повест о животима јунака овог вишеслојног романа.

Одгонетнут сан је извор из кога ће се,  током живота, разливати  предзнања и уливати се у притоке животних догађаја. У рукавцима и делтама тих сливова треба тражити одговоре на многа питања.И коинциденте тренутке, у којима се обзнањује запис из сновидних дневника.

У првом сну, који памти петогодишња девојчица, у првим секвенцама су слике хорор-тренутка: У селу, у којем је њена мајка учитељица, четници се спремају за најсвирепији злочин – погубљење свих становника. Сви, па чак и њена мајка, помирени су са наметнутом судбином. Парализовани страхом, без и најмањег знака отпора, неми и непокретни, послушно савијају главе. 

 Посебно је шокантно то што мајка (учитељица) не покушава да заштити и спаси своју кћер – најнезаштићенију особу, којој тај шок и пре непријатељског напада, може да одузме живот.    

У другој секвенци, девојчица пробија оклоп страха и кроз прелепи пејзаж, у који гледа очарано и с пуно љубави, упућује мисао: „Нећу да умрем“. И ко зна, можда је пејзаж узвратио љубав, а светлост кроз етар пренела поруку Творцу свега постојећег, а он услишио њену молбу.

 Много година касније, кроз психоаналитички уплив у најдубљи део своје подсвести, са искуством зреле жене, схватиће поруке сна, које осликавају њен однос са мајком. У годинама када ће моћи и да разуме зашто је то тако. Препознаће и најаве драматичних догађаја, које сан предсказује.

 Да ништа није случајно, увериће се када на Ел Грековој слици „Поглед на Толедо“, препозна оне исте боје пејзажа, које су, можда, изнедреном светлошћу, кроз етар,  послале њену молбу Творцу за спас.

Окосница овог романа је транзиција емоција из родитељских односа на њихове потомке.Главна јунакиња, у магли расплинутих догађаја, иако ништа више не може да промени, у матици подсвесних токова, покушава да нађе праве узроке трагичних исхода.

На губитак оних есенцијалних, за срећан живот, неопходних услова, најчешће, утичу катаклизмична дешавања у друштву, раслојавања уређених друштвених поредака, антагонистички сукоби групација, у оквиру неке друштвене заједнице.

Најпогубније су, свакако, инвазије великих сила и отимање територија, рудних и других богатстава малим државама,  које, нажалост, нису реткост ни на овом ступњу развоја цивилизације. У ратовима сукобљене стране, газе истину и људско достојанство, а агресори парчају територијални интегритет, обезљуђују људске животе, угрожавају егзистенцију и претварају људе у жртве или робове.

У роману „Сно(м)виђења“ осликане су и неке од последица ратних разарања, на територији бивше државе Југославије (1991-1999). Бомбардовање од стране земаља, чланица НАТО пакта, страдање великог броја људи и најстравичније разарање највиталнијих објеката, привреде и индустрије. Санкцијама  угрожена егзистенција људи и обесмишљавање оногшто је највредније у људским животима, оставило је трајне ожиљке у душама људи, посебно у душама обездомљених – избеглица које се никада више неће вратити у своју отаџбину.

То су оне ситуације у којима владају закони насиља, уцена, превара свих облика. У којима успевају они најнеугледнији,најпримитивнији и зли. Ту престаје солидарност, поштовање, мржња потискује и гуши љубав и разумевање.

 Језик споразумевања није алтруистички. Такве земље постају легло кримала, корупције, некажњених злочина, девалвације солидарности и инфлације хуманизма.

Када се у оваквом стању у друштвеним превирањима и катаклизмама тражи пут спасења и опстанка, код извесних људи, психичка исклизнућа у неприродна понашања и девијације су неминовна. Ако уз то још, егоистичност искључи сензор за поштовање других, а на сцену ступају мале и велике преваре и умножавају се лажи, неминован је и распад породице.

У породицама у којима се губи тај индентификациони фактор среће – љубав, деца која расту у таквим условима, најчешће, љубав траже и у нечему што то није. Или срљају у пороке или криминалне излете, да би  се осетила моћно, моћније од својих родитеља, чији их ауторитет, па и онда када је изграђен на лажним представама, тера да се доказују, верујући да су, у свему, бољи од родитеља.  

Све породичне драме и трагедије, имају исти корен: изневерена очекивања, гашење извора љубави и бекство у сиромаштво емпатије. А када се емпатија исели из људског бића, онда човеку ништа није свето и лако и хладнокрвно може уништавати све у себи и око себе.

Доминантна тема, у Наталијином роману, је комплексни и свеобухватни психоаналитчки уплив, главне јунакиње, у сопствену свест и подсвест. Тражење сопствених путева за  остварења животних циљева, кроз еманципацију и рушење предрасуда, при чему водећу улогу има слобода избора, у свему. И баш у тим тражењима себе у себи и себе у другима, наилазимо на раскрснице, између очекивања и заблуда, истине и лажи,  између жељеног и дожиљеног.

Улога жене: мајке, супруге, сестре, пријатељице, друштвено ангажоване личности не може да се, у потпуности, сублимира у интеграл свејединства, у разнородним и сложеним животним ситуацијама. И ту долази до оне релације у којој је тешко ускладити и уравнотежити, односе у друштву и у породици. Увек ће бити несразмеран однос између себе за себе и себе за друге.  У реалном животу између те две димензије нема знака једнакости.

На тим се раскрсницама често залута и мимоилазе се животи, ма како блиски били и свако носи свој кофер судбине, коју, добрим делом сам осмишљава, али у неповољним друштвеним околностима, какве су, нажалост честе, сваки човек различито реагује, другачије се понаша, другачије види смисао свог живота. Ретки ће изабрати прави пут, али, нажалост, многи неће.

 Главна јунакиња, дубоко понире у себе, у највећу и најтамнију дубину своје свести како би, непрекидним преиспитивањем, утврдила личну одговорност и узроке за распад породице и породичну трагедију. Смело открива своје заблуде.И ону најстрмоглавију деоницу, на којој се сукобљавају љубав и мржња, кад се љубав отискује низ литицу у провалију, а мржња, којој повређени его и самољубље  пружају руке спаса, усељава у биће. 

И уводни цитат:  „Најсрећније жене, / као и најсрећније нације,/  немају историју“ , чувене енглеске књижевнице  Мери Ен Еванс, која је објављивала књиге под мушким псеудонимом: Џорџ Елиот, упућује на то колико је судбина жена, у свим временима сложена, неизвесна и деликатна. И, нажалост, неретко  врло трагична.

Запањујућа је чињеница колико су, наизглед цивилизована друштва, по дометима у свим областима, имала и данас имају деструктиван, антицивилизацијски однос према женама.  О чему сведоче бројни примери у свим цивилизацијама.

Ретке хероине и у најмрачнијим временима окретале су се према светлу и онда када су знале да губе све, па и сопствени живот, зарад, истине, правде, љубави.И када нису биле срећне, проналазиле су то светло у себи да би другима осветлиле животе, као мајке, супруге, пријатељице, хероји… Оне су то кандило које вечно светли и онда када знају да ће својим животима трасирати пут до туђег успеха. И задњим трептајем док се не угасе.

          Наталија Парезановић је такву улогу, у свом роману, доделила јунакињи, која жели, да допре до врха личних стремљења, ма колико је то скупо коштало. Њена страсна и неустрашива природа, неће се зауставити, ни пред једном препреком. Јуриће за сваким возом, чак и без даха, који је до тог циља може довести, чак и онда када у возове улази на погрешним станицама. А кад уђете у погрешан воз, све остале станице су погрешне.

 Под рефлектором изоштрене свести и савести, она и лице личне трагедије посматра из свих углова, јасно и недвосмилено, истичући све своје заблуде, унутрашње борбе за сопствени идентитет, освајање слободе, остварење достојанственог и срећног живота, али и губљења  оријентације, у свим тим превирањима, за праве путоказе.

                Све су то разлози који су, по њеном мишљењу, могли утицати на њен бољи однос са сином, коме се, у раном детињству, није довољно посветила.

                На другој страни, слична преиспитивања има и њен син. Годинама је био убеђен да га мајка не воли, на начин који би га чинио срећним, јер у једном важном периоду одрастања, када му је била најпотребнија и највише му недостајала, није могла да буде са њим.

                 И како то обично бива, неке своје праве истине касно откривамо.

               Мајка оживљава оне заборављене тренутке заједничке радости, проткане најискренијом и узвишеном љубављу. Та сећања урезује у ожиљке да у њима засветле у данима туге.

Син се враћањем у прошлост сећа баш тих и још пуно других заједничких радости и као зрео младић, схвата зашто  је, туђом кривицом, био одвојен од мајке, у том најважнијем делу свог детињства.

                Зато су у роману кључна два лика: мајка и син осветљавани дубље,  сликовитије, тако што су своје односе, кроз дневничке исказе, свако из свог угла, обелоданили  и  личним самоосветљавањем.

Роман Наталије Парезановић се чита  у једном даху. Цео роман се доживљава као прозно биће, два различита света, сливено у заједнички облик. Нема предугих описа и расплинуте радње. Све је згуснуто у питак, јасан, вишезначан текст.

Ако би се посебно издвојили само сновидни дневници, то би била потпуно хомогена, поливалентна прозна књига, са свим елементима краћег романа или новеле. Исто важи и за дневнике у којима се приповеда о свеприсутној реалности.

          Посебно је интересантно варирање облика приказаних снова. Има чак и таквих, у којима оживљавају ликови са слика. У једном сну, мења се и врста сродства. Мајка и син у стварном животу, у готово опипљивом сну, су сестра и брат. Муж се понекад приказује у лику оца. Васкрсавају нови, другачији животи. Не само људи него свега осталог. Птице могу променити свој облик,  у нешто сасвим друго, па се, потом, брзо и лако вратити у свој облик. На људским телима понекад осване глава сове, затим,  у продуженом процесу трансформације, главу сове замењује глава тигра. И као на покретној траци, умножавају се преображаји у недоглед...

                Безброј је изузетно осмишљених варијација, врло пластично приказаних.  Стиче се утисак да пратимо два паралелна света, постојећи и новостворени. И да главна јунакиња, све види удвојеним погледом: физичким (спољашним видом), као и видом унутрашњег ока. Зато може и да види како из пупка расте биљка, слична минијатурном дрвету, а њен преображај у јагоду чак и тактилно осећа.

           Ово је једна од ретких књига у којој читалац може да открије, иновантан облик приповедања,  питкост и разноврсје језика, едукатвну димензију, посебан начин портретисања ликова. Изузетно вештим и зналачким начином текст се обогаћује осмишљавањем узвишених ситуација, иновативним детаљима, ванвременским проницањима.

На тај начин се човек уздиже изнад свих трагедија, проналазећи увек оно што светли и што је веће од свих тама и од самог људског живота.

 ____________

1.  Наталија  Накић Парезановић рођена је Осаници близу Горњачке клисуре 1940. године.  Осмогодишњу школу и гимназију завршила је у Крагујевцу. Осим дипломе Филолошког факултета у Београду, има и Licentiate Diploma for Teachers  of English as a Foreign or Second Lаnguage- Trinity College London и  Cambrige Certificate of Proficiency. Живела је 10 година у иностранству, Варшави, Торину и Лондону.Радила у разним лингвистичким школама у Београду и Торину.Говори енглески , пољски и италијански. Бави се преводилаштвом.Објавила романе: „Коб“ и „Летње ферије једног Југослава“.

 2. Наталија Парезановић, СНО(М) ВИЂЕЊА -роман, Чигоја штампа, Београд, 2022.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: