ČETRDESET PET GOLUŽINIH GODINA

Aleksa Đukanović

U ovoj godini navršava se tačno četrdeset i pet jubilarnih godina od objave jedne od najgenijalnijih novela srpske i jugoslovenske književnosti – Smrti gospodina Goluže, pisca Branimira Šćepanovića (1937–2020.). Ova novela objavljena je sada već davne 1977. godine, u izdanju beogradskog Rada; reč je o književnom delu koje nesumnjivo nadmašuje epohu u kojoj je nastalo i delu koje je vanvremensko.

Za vrlo kratko vreme od pojave pred čitaocima novela Smrt gospodina Goluže postala je klasik, ne samo u Jugoslaviji, već je i neuporedivo značajnije prihvaćena u svetu. Ubrzo je prevedena na francuski, grčki, mađarski, nemački, slovenački i bugarski, a docnijih godina i na ruski, španski, italijanski, turski jezik. Ova novela „apsurda” i kafkijanskog „užasa” može se smatrati jednim od najznačajniih književnih dela ikada napisanih na srpskom jeziku, uporedo sa delima Andrića, Crnjanskog, M. Pavića, B. Pekića, D. Kiša, D. Mihailovića, B. Stankovića i M. Bulatovića. Ukratko: Šćepanović je maestralnim i kod nas nikada više ponovljenim književnim postupkom ocrtao i prokazao negativnu misiju „mase”, to jest „rulje”, naslikajući u svojoj noveli jedan „mali” osobit, bizaran i apsurni portret društva, koji je naizgled nerealističan, a u stvari Šćepanović je poput Kafke i Dostojevskog napisao delo prema kome, ako ga pažljivo čitamo, ne možemo imati samo osećaj divljenja, već i „strah” koliko naša sadašnjost neverovatno podseća na Šćepanovićevu vizionarsku „fikciju”, tada već davne 1977. godine. U noveli Smrt gospodina Goluže Šćepanović slika celu galeriju likova, koji su svih do jednog – groteskni, apsurdni, psihološki i moralno deformisani, paradoksalni. Na psihološkom motivu B. Šćepanović zašao je toliko duboko u psihologiju destruktivne mase, njene krajnosti, njenih ciljeva i poteza, da – ta „groteska” koju je Šćepanović opisao, zapravo nije „groteska” i apsurd, već jedan logičan svršetak u sledu događaja, naravno ako dopustimo apsolutnu slobodu volje „goniocima” prema „gonjenom”, u literaturi ili u „društvu” u bilo kojoj formi.

Šćepanović nije stvarao fikciju i nerealno, već je vizionarski otkrivao i prepoznavao potisnutu, sakrivenu i često nezamislivu krajnost mase i ljudi. Naravno, Šćepanović ne slika ulogu „mase” i „pojedinca” radi „mase” i „pojedinca”, već služeći se takvom književnom atmosferom Šćepanović piše i sastavlja odu, remek-delo o jednoj od najvažnijih književnih tema – o smrti.

Glavni junak, smeteni, simpatični i zbunjeni gospodin Goluža stiže u jednu slučajnu zabačenu varoš na moru, negde na Balkanu; masa – stanovnici i „starosedeoci”, u svojoj iskvarenosti, zavisti i zlobi, dokonosti i preplavljenosti intrigama svakodnevnice, uznemireni dolaskom neznanca, poput hijena obrušavaju se na nenamernog i plašljivog putnika kao što to svaka ratoborna masa čini sa „stranim telom”, sa „uljezom” u svom krugu; ne mogavši da se izbori sa snagom mase niti da joj priđe, to jest da se stopi s njom, siroti gospodin Goluža, brzopleto izjavljuje da ima na pameti ozbiljan naum da se ubije i da je baš zato njihovo mesto izabrao za svoje skončanje i da ni zbog čega drugog ne bi uznemiravao život dotadašnje palanke u kojoj se ništa bitno ne događa: masa, poverujući mu, najednom oduševljena i fascinirana takvom odlukom – podaje gospodinu Goluži sve blagodeti njegovih „poslednjih dana”, život mu se pretvara u raj: gospodin Goluža postaje neobično voljen, poštovan, tako po prvi put u životu stiče poštovanje, darove, uživanja i samopouzdanje što ranije nikada nije imao; no, sve je kratkog daha – jer masa traži „zadovoljenje”, što na koncu i dobija: u nemogućnosti da se izbori sa masom (ali i sa sobom) siroti gospodin Goluža gine i masi priređuje ogromno zadovoljstvo posmatranja tog čina i divljenja jednom takvom nesvakidašnjem potezu „hrabrosti” i „viteštva” za šta ona – dakle masa, u Šćepanovićevoj vizuri – nije sposobna, jer je trula i (samo)destruktivna. Gospodin Goluža, nebitni, pokorni i smušeni građanin, tako postaje simbol uzvišenosti, vrednosti i hrabrosti – a sve se zbiva u Šćepanovićevom delu kroz impozantnu dozu osećaja nužnosti, sarkazma, ironije, groteske, laži, i sva ta laž, prevrtljivost, pokvarenost i zloba rađaju jednu „vitešku” smrt, što je, doista grandiozno i vrhunac je književne apsurdnosti, što je Kafka na sličan način ali u drugačijoj atmosferi prikazao sa svojim Jozefom K., no, na neuporedivo opskurniji i prostiji način; svakako, treba imati u vidu vremenski razmak stvaralaštva dva autora od preko pola veka.

Novela Smrt gospodina Goluže ekranizovana je i igrana u teatrima širom sveta. Od najznačajnijih pozorišnih izvedbi treba pomenuti onu u francuskom Velikom pozorištu u Šartru, i u Modernom teatru u Lilu, kao i u pozorištima u Belgiji, Švajcarskoj, Italiji; takođe češki kompozitor Zdenek Lukač komponovao je operu Smrt gospodina Goluže. Od filmskih kreacija, kod nas je najznačajnija ona istoimena noveli, velikog režisera Živka Nikolića iz 1982. godine sa Ljubišom Samardžićem i Savinom Geršak u glavnim ulogama; na zapadu je Šćepanovićev gospodin Goluža takođe bio vrlo „primamljiv”, godine 1997. snimljen je po ovoj noveli i film iz četiri dela – Džulijan Po sa Kristijanom Slejterom u glavnoj ulozi za čije je ustupanje autorskih prava Šćepanović dobio sumu od osamsto hiljada američkih dolara. Novela je takođe uvrštena u antologiju Moderne evropske novele (izabrao i uredio Piter Brask), i u antologije Slovenskih književnosti i Svetskih priča (uredio Čarls Angof) u SAD.

Šćepanović, takođe i boemsko-strasni kockar, u poslednjih trideset godina svoga života povukao se u samozatajnost, nije pisao niti je išta novo objavljivao, sem povremenih novih izdanja izbora njegovih priča, romana i novela, u izdanju beogradskih izdavačkih kuća: SKZ-a i Nolita, umro je u novembru 2020. godine kao jedan od najvećih pisaca srpskog jezika – ali zasigurno, imajući u vidu veličinu njegovog dela i dara, završio je ovozemaljski život metaforično i kao jedan od svojih književnih likova dokazujući čak i time svojevrsnu autentičnost svog životnog i književnog opusa, i umetničkog stava koji se promalja kroz sva njegova dela:

„Masa je usamljena jednako kao i pojedinac, taj apsurd ne može se ispraviti”.

(Izvor: Politika) 2022.

PODELITE OVAJ TEKST NA: