ЧЕТРДЕСЕТ ПЕТ ГОЛУЖИНИХ ГОДИНА

Алекса Ђукановић

У овој години навршава се тачно четрдесет и пет јубиларних година од објаве једне од најгенијалнијих новела српске и југословенске књижевности – Смрти господина Голуже, писца Бранимира Шћепановића (1937–2020.). Ова новела објављена је сада већ давне 1977. године, у издању београдског Рада; реч је о књижевном делу које несумњиво надмашује епоху у којој је настало и делу које је ванвременско.

За врло кратко време од појаве пред читаоцима новела Смрт господина Голуже постала је класик, не само у Југославији, већ је и неупоредиво значајније прихваћена у свету. Убрзо је преведена на француски, грчки, мађарски, немачки, словеначки и бугарски, а доцнијих година и на руски, шпански, италијански, турски језик. Ова новела „апсурда” и кафкијанског „ужаса” може се сматрати једним од најзначајниих књижевних дела икада написаних на српском језику, упоредо са делима Андрића, Црњанског, М. Павића, Б. Пекића, Д. Киша, Д. Михаиловића, Б. Станковића и М. Булатовића. Укратко: Шћепановић је маестралним и код нас никада више поновљеним књижевним поступком оцртао и проказао негативну мисију „масе”, то јест „руље”, насликајући у својој новели један „мали” особит, бизаран и апсурни портрет друштва, који је наизглед нереалистичан, а у ствари Шћепановић је попут Кафке и Достојевског написао дело према коме, ако га пажљиво читамо, не можемо имати само осећај дивљења, већ и „страх” колико наша садашњост невероватно подсећа на Шћепановићеву визионарску „фикцију”, тада већ давне 1977. године. У новели Смрт господина Голуже Шћепановић слика целу галерију ликова, који су свих до једног – гротескни, апсурдни, психолошки и морално деформисани, парадоксални. На психолошком мотиву Б. Шћепановић зашао је толико дубоко у психологију деструктивне масе, њене крајности, њених циљева и потеза, да – та „гротеска” коју је Шћепановић описао, заправо није „гротеска” и апсурд, већ један логичан свршетак у следу догађаја, наравно ако допустимо апсолутну слободу воље „гониоцима” према „гоњеном”, у литератури или у „друштву” у било којој форми.

Шћепановић није стварао фикцију и нереално, већ је визионарски откривао и препознавао потиснуту, сакривену и често незамисливу крајност масе и људи. Наравно, Шћепановић не слика улогу „масе” и „појединца” ради „масе” и „појединца”, већ служећи се таквом књижевном атмосфером Шћепановић пише и саставља оду, ремек-дело о једној од најважнијих књижевних тема – о смрти.

Главни јунак, сметени, симпатични и збуњени господин Голужа стиже у једну случајну забачену варош на мору, негде на Балкану; маса – становници и „староседеоци”, у својој искварености, зависти и злоби, доконости и преплављености интригама свакодневнице, узнемирени доласком незнанца, попут хијена обрушавају се на ненамерног и плашљивог путника као што то свака ратоборна маса чини са „страним телом”, са „уљезом” у свом кругу; не могавши да се избори са снагом масе нити да јој приђе, то јест да се стопи с њом, сироти господин Голужа, брзоплето изјављује да има на памети озбиљан наум да се убије и да је баш зато њихово место изабрао за своје скончање и да ни због чега другог не би узнемиравао живот дотадашње паланке у којој се ништа битно не догађа: маса, поверујући му, наједном одушевљена и фасцинирана таквом одлуком – подаје господину Голужи све благодети његових „последњих дана”, живот му се претвара у рај: господин Голужа постаје необично вољен, поштован, тако по први пут у животу стиче поштовање, дарове, уживања и самопоуздање што раније никада није имао; но, све је кратког даха – јер маса тражи „задовољење”, што на концу и добија: у немогућности да се избори са масом (али и са собом) сироти господин Голужа гине и маси приређује огромно задовољство посматрања тог чина и дивљења једном таквом несвакидашњем потезу „храбрости” и „витештва” за шта она – дакле маса, у Шћепановићевој визури – није способна, јер је трула и (само)деструктивна. Господин Голужа, небитни, покорни и смушени грађанин, тако постаје симбол узвишености, вредности и храбрости – а све се збива у Шћепановићевом делу кроз импозантну дозу осећаја нужности, сарказма, ироније, гротеске, лажи, и сва та лаж, превртљивост, поквареност и злоба рађају једну „витешку” смрт, што је, доиста грандиозно и врхунац је књижевне апсурдности, што је Кафка на сличан начин али у другачијој атмосфери приказао са својим Јозефом К., но, на неупоредиво опскурнији и простији начин; свакако, треба имати у виду временски размак стваралаштва два аутора од преко пола века.

Новела Смрт господина Голуже екранизована је и играна у театрима широм света. Од најзначајнијих позоришних изведби треба поменути ону у француском Великом позоришту у Шартру, и у Модерном театру у Лилу, као и у позориштима у Белгији, Швајцарској, Италији; такође чешки композитор Зденек Лукач компоновао је оперу Смрт господина Голуже. Од филмских креација, код нас је најзначајнија она истоимена новели, великог режисера Живка Николића из 1982. године са Љубишом Самарџићем и Савином Гершак у главним улогама; на западу је Шћепановићев господин Голужа такође био врло „примамљив”, године 1997. снимљен је по овој новели и филм из четири дела – Џулијан По са Кристијаном Слејтером у главној улози за чије је уступање ауторских права Шћепановић добио суму од осамсто хиљада америчких долара. Новела је такође уврштена у антологију Модерне европске новеле (изабрао и уредио Питер Браск), и у антологије Словенских књижевности и Светских прича (уредио Чарлс Ангоф) у САД.

Шћепановић, такође и боемско-страсни коцкар, у последњих тридесет година свога живота повукао се у самозатајност, није писао нити је ишта ново објављивао, сем повремених нових издања избора његових прича, романа и новела, у издању београдских издавачких кућа: СКЗ-а и Нолита, умро је у новембру 2020. године као један од највећих писаца српског језика – али засигурно, имајући у виду величину његовог дела и дара, завршио је овоземаљски живот метафорично и као један од својих књижевних ликова доказујући чак и тиме својеврсну аутентичност свог животног и књижевног опуса, и уметничког става који се промаља кроз сва његова дела:

„Маса је усамљена једнако као и појединац, тај апсурд не може се исправити”.

(Извор: Политика) 2022.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: