|
|
|
 | Valentina Novković | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
BRIGA
Zima, kuće okovane ledom. Ne izlazi se bez preke potrebe. U kući Petrovića tuga. Bolestan im mlađi sin. Onomad pomagao ocu da doteraju drva iz šume, zafalilo, a zima ne zna za šalu. Muči malog Stefana temperatura, malaksao, ni obloge od komovice ne pomažu. Roditelji i popa zvali da očita molitvu za zdravlje. Skupljaju se komšije da se raspitaju, pomognu ako treba. Spremili roditelji bogatu trpezu, ispekli prase, iseckali suvog mesa, izneli rakiju namenjenu za ženidbu. Sve to stoji u sobi u kojoj leži mali Stefan. Kažu, valja se. Komšije ulaze jedan po jedan da se pitaju sa Stefanom. Posede neko vreme, pomole se i odu. Domaćini ih obavezno nutkaju da se posluže. Nijedan neće, kaže nisu gladni, od tuge ne mogu. No, kako koji komišija izađe, hrane je sve manje. Niko na to ne obraća pažnju. Na svu sreću, Stefanu je spala temperatura, pa je malo živnuo. Ležeći na krevetu u uglu sobe, posmatra neobičan prizor. Komšije, jedan po jedan, misleći da ih niko ne vidi, trpaju u nedra, rukave i džepove sve ono što je naseckano za posluženje. Naginju iz flaše i nadlanicom brišu usta kradom gledajući prema vratima sobe. Stefana ni da pogledaju, šta dete zna, ionako je bolestan. Brže-bolje se prekrste ispred ikone mrmljajući nešto sebi u bradu. Izlaze izvinjavajući se Stefanovim roditeljima što se ne mogu poslužiti. Žure, imaju neodložna posla. Drugi put. Misle da domaćini ne primećuju njihove zamašćene ruke i džepove. Po njihovom odlasku dugo se kroz zimsku noć razleže lavež gladnih pasa i psovke dušebrižnih komšija koji uzalud pokušavaju da se odbrane.
|
