|
|
|
 | Валентина Новковић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
БРИГА
Зима, куће оковане ледом. Не излази се без преке потребе. У кући Петровића туга. Болестан им млађи син. Ономад помагао оцу да дотерају дрва из шуме, зафалило, а зима не зна за шалу. Мучи малог Стефана температура, малаксао, ни облоге од комовице не помажу. Родитељи и попа звали да очита молитву за здравље. Скупљају се комшије да се распитају, помогну ако треба. Спремили родитељи богату трпезу, испекли прасе, исецкали сувог меса, изнели ракију намењену за женидбу. Све то стоји у соби у којој лежи мали Стефан. Кажу, ваља се. Комшије улазе један по један да се питају са Стефаном. Поседе неко време, помоле се и оду. Домаћини их обавезно нуткају да се послуже. Ниједан неће, каже нису гладни, од туге не могу. Но, како који комишија изађе, хране је све мање. Нико на то не обраћа пажњу. На сву срећу, Стефану је спала температура, па је мало живнуо. Лежећи на кревету у углу собе, посматра необичан призор. Комшије, један по један, мислећи да их нико не види, трпају у недра, рукаве и џепове све оно што је насецкано за послужење. Нагињу из флаше и надланицом бришу уста крадом гледајући према вратима собе. Стефана ни да погледају, шта дете зна, ионако је болестан. Брже-боље се прекрсте испред иконе мрмљајући нешто себи у браду. Излазе извињавајући се Стефановим родитељима што се не могу послужити. Журе, имају неодложна посла. Други пут. Мисле да домаћини не примећују њихове замашћене руке и џепове. По њиховом одласку дуго се кроз зимску ноћ разлеже лавеж гладних паса и псовке душебрижних комшија који узалуд покушавају да се одбране.
|
