detalj slike: KRK Art dizajn

MOJ SVET - 12

Dr SIMO JELAČA

VANKUVER – BRITANSKA KOLUMBIJA, KANADA

Vankuver (Vancouver) je lučki grad na pacifičkoj obali Kanade, sa oko 630 hiljada stanovnika, osmi po veličini u zemlji. Spada u gradove sa najviše etničkih pripadnosti. 40% stanovnika Vankuvera nisu rođeni u Kanadi. Prvi Evropljanin koji se nastanio u Vankuveru bio je izvesni George Vancouver 1792. godine. Vankuver ima najumereniju klimu od gradova Kanade, sa svega 11 snežnih dana godišnje, ali sa kišnim padavinama 1600 mm.

Vankuver leži na trusnom području, sa mogućnostima čestih zemljotresa. Jedna od najvećih atrakcija u Vankuveru je bazen za plivanje, veličine 137,5 m, sa slanom vodom, gotovo trostruko veći od olimpijskih bazena. U Vankuveru je ''Kruz'' terminal četvrti po veličini u svetu. Po proizvodnji filmova Vankuver dolazi odmah posle Los Anđelosa i Njujorka. U Vankuveru su najskuplje kuće u Kanadi, prosečna cena im je 1,2 miliona dolara. Vankuver je proglašen kao treći grad u svetu za kvalitet života. Po prihodima stanovništva stoji iza Toronta i Montreala.

U Vankuveru je Stanley Park, izvanredno mesto za rekreacije, veći je za 10% od Central parka u Njujorku. Vankuverski Akvarijum spada među pet najvećih u svetu. Nedaleko od Vankuvera su čuveni smučarski tereni, Whistler, gde je održana Zimska Olimpijada 2010. godine. Vankuver godišnje posećuje oko 15 miliona turista iz celoga sveta. U Vankuveru je formirana organizacija za očuvanje životne sredine Greenpeace, ali je Vankuver i grad sa najviše kriminala u Kanadi.

Autor je sa suprugom posetio Vankuver u odlasku i pri povratku sa kruz putovanja u Aljasku, u maju 2011. godine.

ALjASKA – PUTOVANjE SNOVA

11. maja, let VestJeta iz Vindzora za Kalgari bio je udoban i na vreme. Leteći dalje do Vankuvera, iznad slikovitih snežnih Stenovitih planina, čist vazduh i plavo nebo bez oblaka omogućavali su pogled na desetine kilometara sa obe strane.

Na aerodromu u Vankuveru putnike koji dolaze čekalo je osoblje Holland Amerika Kruise-a, ali nas je neprijatno iznenađenje sačekalo već u zgradi terminala Kanada Pleis, čekanje od dva i po sata u „zmijskim redovima” za bezbedonosna proveravanja. Od 14 šaltera radilo je najviše pet, ponekad i samo dva, a kontrola je bila sasvim uobičajena, samo provera dokumenata.

Naš brod Volendam je krenuo sa 50 minuta zakašnjenja i polako plovio pored Stenli parka, ispod duginog mosta, uzimajući kurs ka severu. Tek tada su se putnici smirili, jedni u svojim kabinama, drugi na palubama. Svež povetarac sa obližnjih planinskih vrhova bio je umirujući. Uz hladno piće, u ležaljkama, posmatrali smo narandžasti zalazak sunca, ne primećujući kako se brzo smračilo i pojavile prve zvezde. Iz unutrašnjosti broda dopirali su zvuci lagane muzike. Utisak je bio da se brod kretao sporo, dok je vreme stalo.

Sledećeg jutra bili smo na otvorenom okeanu, kada su počele uobičajene aktivnosti na brodu. Otvarali su se restorani za doručak, prodavnice su slagale artikle za prodaju, kazina i pozorišta su se pripremali za narednu večer, a počela je aukcijska prodaja slika. Talasi na otvorenom moru bili su mnogo veći, podsećajući nas da plovimo.

Trećeg dana sunce je bilo jače nego prethodnog dana, voda je bila plava, ptice su letele oko broda i primećeni su prvi delfini koji su skakali u parovima, izvodeći svoje predstave radoznalim putnicima. Ubrzo nakon toga, primećene su prve plutajuće sante leda. Putnici su ih fotografisali bezbroj puta. Volendam je uplovio u moreuz koji vodi do glečera Džuno. Kamenite padine fjordova sa brzim potocima koji su se slivali niz njih u vidu bezbrojnih vodopada ogledali su se u bistroj morskoj vodi, dok je zadati moreuz postajao sve uži i krcat santama leda, slikovit i nezaboravan. Brod se kretao veoma sporo dok su putnici uživali. Na vrhu jedne stene videla se divlja koza, toliko visoko da je, gledano sa broda, skoro okomito nagore, davalo utisak da se kreće po oblacima.

Kapetan broda, Vajger van der Ze, lagano je okrenuo brod, zauzevši kurs ka severu i prošao između nekoliko ostrva u pravcu Juno. Brod Volendam je 63.000 tona, dugačak 254 m i širok 33 m, izgrađen u Italiji 1999. godine za 1440 putnika i ima 647 zaposlenih. Pokreću ga dva motora, svaki od po 2580 KS, i razvija brzinu od 23 čvora. Brod ima sve što vam je potrebno za život, manje-više, kao mobilni grad na moru.

Popodne smo uplovili u luku Džuno. Ispred nas je kanal Gastino, preko koga prolazi most, koji povezuje kontinentalni deo sa ostrvskim delom. Grad Juno je sav u briljantnom zelenilu, svih vrsta. Vegetacija Aljaske je u punom prolećnom cvetanju. Džimi, vozač autobusa 234, već čeka grupu za Grand Tour Džuno Sitija i Glacier Gardens. On nas obaveštava da glavni grad Aljaske, Džuno, ima 35.000 stanovnika i 25.000 automobila, i samo 42 milje autoputa. Grad je povezan sa ostatkom sveta morskim i vazdušnim putem. Ime je dobio po istraživaču Džou Džunou, koji je pronašao zlato u potoku koji se uliva u Gatino kanal, uz dozvolu poglavice Kouija, iz plemena Tlingit, neposredno pre zlatne groznice na Aljasci. U gradu i danas postoji pravoslavna crkva, iz vremena pre nego što su Rusi prodali Aljasku Americi 1867. godine za 7,2 miliona dolara. Koja cena, oko 50 centi po kvadratnoj milji, koliko bi danas mogao da vredi ovaj biser? Planine koje štite grad sa njegove severne strane i otvoreni okean, sa zapada, obezbeđuju da temperature u junu zimi ne padnu ispod -10°S.

Park Glacier Gardens nalazi se na severnoj padini planine Thunder, sa čijeg vrha se pruža veličanstven pogled preko Gastino kanala na planine jugoistočne Aljaske u njegovoj pozadini. Jedinstvenost parka Glacier Gardens je drveće zasađeno naopako sa visećim cvećem u granama, poput gnezda, ispod kojih se izvode lokalne svadbene ceremonije. Ovaj jedinstveni ambijent postoji samo ovde na Aljasci i nigde drugde. Utisak je da nema boljeg mesta za posmatranje okolnih prirodnih lepota i odmor duše nego sa ovih vrhova. Planine u daljini izgledaju kao da su naslikane sa belim kapama na vrhovima, dodiruju oblake na plavom nebu, obasjane zracima zalazećeg sunca.

Glečer Gardens u Junou Glečer u Sitka zalivu

Pre razgledanja glečera Mendenhol, posetioci se odvode u opservatoriju, gde se prikazuje film o formiranju glečera. Glečer Mendenhol je drugi po veličini na Aljasci, a verovatno i na svetu, dugačak 13 milja i širok 1 milju, sa godišnjom količinom padavina od oko 30 metara snega u njihovom regionu. Prvi pogled sa terase opservatorije na glečer je fantastičan od kojeg zastaje dah, odjednom svi na trenutak ućute, a onda se začuje krik radosti. Kada se približite glečeru, čuje se pucanje leda, a pogled vam se zadržava na njegovoj plavoj boji, nastaloj usled ogromnog pritiska tokom proteklih stotina milenijuma. Sa oštrih litica, u vidu vodopada, poticali su potoci otopljenih glečera, koji su padali sa stotina metara visine i prskali u vidu bisernih kapi, a u daljem toku ka Gastinoovom kanalu nosili su otkinute ledene blokove glečer Mendenhol. Ovde, na ovom biseru prirode, jasno se uočava efekat globalnog zagrevanja zemlje, glečer se skraćuje za oko 60 stopa (18 m) godišnje. Zahvaljujući ljudskoj aktivnosti, ovaj biser polako umire, a doći će vreme kada će potpuno nestati. Kakav gubitak? Krajnje je vreme da pozovemo čovečanstvo da se probudi.

Sunce je već dodirivalo gornju površinu glečera, pokazujući nam svu njegovu lepotu, kada nas je vozač Džimi pozvao u autobus, da se vratimo na brod. Šetao sam unazad, želeći da poslednji put bacim pogled na dato savršenstvo prirode. I još dugo, tokom noći, ta plava boja glečera stajala je u mojim mislima, vraćajući mi misli milionima godina unazad u vreme njegovog nastanka.

Kasno uveče, brod Volendam je isplovio iz luke Džuno, kroz Gastino kanal, uputivši se ka gradu Skagvej. U Skagvej smo uplovili negde u zoru, dok su njegovi stanovnici još spavali, osim turističkih vodiča, koji su nas već čekali na pristaništu na uglu ulice Brodvej. Sunce je još uvek bilo iza visokih planina koje su okruživale Skagvej, a samo su crkvena zvona najavljivala novi dan za njegovih 800 stanovnika. Ovaj živopisni gradić, koji se u celini vidi sa palube broda, simbolizuje broj pet: ima pet crkava i pet sveštenika, pet policajaca, pet lekara i pet vatrogasaca. Nalazi se na ušću istoimene reke Skagvej, koja je nastala od otopljenog snega i zbog toga je veoma hladna. Neposredno uz njegovu obalu je pista malog aerodroma, bez kontrolnog tornja, na koju samo mali avioni sleću za hitne slučajeve. Prvi stanovnik mesta bio je izvesni Ben Mur, koji se tu nastanio četrdesetak godina pre čuvene zlatne groznice, a svoj nagli razvoj doživeo je od 1898. godine, kada su iznenada počeli da pristižu istraživači raznih struka. Počelo je otvaranje prodavnica, banaka, restorana, hotela, plesnih sala i salona. Tada je Skagvej postao najveći grad na Aljasci, dok je celokupna sadašnja populacija Skagveja mogla da se smesti u pola kabina broda Volendam.

Uzvodno duž reke Skagvej, novi put vodi do Vajt prolaza, gde je granica Sjedinjenih Država i Britanske Kolumbije i odakle se pruža fantastičan pogled na dolinu Klondajk. Samo na vrhu prevoja, potok se deli na dva toka, jedan se uliva u sliv reke Skagvej, američki, a drugi u sliv reke Mekenzi, kanadski. Na vrhovima ovih planina zimi vlada veoma hladno vreme, usled čega stabla četinara, stara 150 godina, ne prelaze visinu od jednog metra. Prvi kanadski grad Frejzer ima samo tri kuće i pet stanovnika: carinika i policajca, a možda i jednog od železničkih službenika na ruti Jukon. Tamo u Frejzeru još uvek postoji prihvatna koliba gde su tragači za zlatnom groznicom morali da pokažu da poseduju 2.000 funti hrane da bi im se dozvolilo da nastave na sever. Kroz ovu kasarnu prošlo je oko 400.000 ljudi koji su krenuli u potragu za zlatom, od kojih je oko 4000 pronašlo zlato, i to samo oko 400 u količinama koje su im omogućavale da se obogate. Bezbroj je svih onih koji su poginuli ili opljačkani.

Naš autobus, sa vozačem Emili Tompson, nastavio je ka teritoriji Jukon, prolazeći pored jezera Tušaj i jezera Tagiš, sterilnih i poluzamrznutih. Pored jezera Tushai, veliki znak pokazuje da smo ušli u Jukon. Autobus je tu stao na kratko, tako da smo skoro svi mogli da se fotografišemo sa Emili. Desetak kilometara dalje je gradić Karkros, koji je dobio ime po prelazu Karibu, koji takođe datira iz vremena velike luke za zlato. Njen izgled je potpuno isti kao što je bio i u vreme nastanka, a samo stotinak metara dalje je najmanja pustinja na svetu, na čije peskovito tlo sleću mali avioni, za hitne slučajeve, takođe bez kontrolnog tornja. U međuvremenu, a to je skoro uvek, lokalni Eskimi igraju bejzbol na pisti. Popili smo ukusnu kafu u obližnjem kafiću, nakon čega smo obišli lokalni muzej i fotografisali se ispred Gradske kuće i tadašnjih poštanskih vagona.

Najdalje mesto našeg putovanja bilo je Smaragdno jezero, biser prirodnog stvaralaštva, verovatno jedinstven u svetu po svojoj lepoti. Ovo jezero je, kao i sva okolna, sterilno, u njemu nema života, ali je puno boja koje se menjaju od njegovih obala do sredine ili od kraja do kraja, u zavisnosti od doba dana i sunčeve svetlosti. Milioni godina na dnu jezera taloženi su fosili, koji su uzrok svih nijansi boja, u zavisnosti od njegove dubine. I zaista, ime ovog jezera Emerald (što znači smaragdno) mu s pravom pripada. Ovaj prirodni dragulj Kanade je poklon svima nama koji imamo sreću da ga posetimo jednom u životu. Smaragdno jezero se mora sačuvati onako kako nam ga je priroda dala, a i da nemamo drugog razloga, bilo bi dovoljno da otputujemo na Jukon da se divimo Smaragdu u čijoj se čistoj vodi ogledaju vrhovi okolnih planina, sa belim snežnim pokrivačem tokom ranog proleća. Smaragdno jezero je nepromenjeno milionima godina, a oni istraživači koji su ovuda prolazili u potrazi za zlatom nisu se osvrtali na ove lepote, jurili su za zlatom i ostavili smaragd neviđenim.

Vrativši se u Frejzer, pozdravili smo se sa Emili i ukrcali se na voz Jukon rute od Vajt Pasa do Skagveja. Ova uskotračna pruga izgrađena je između 1897. i 1900. godine tokom zlatne groznice u Klondajku, kada je Džek London boravio ovde i pisao o tim vremenima. Pruga ima najveći nagib na svetu, 3,9%, i prolazi kroz strme litice iznad ponora dubokih preko jednog kilometra. Linija pruge je duga 22 milje, a putovanje traje jedan sat i 20 minuta. Novi vagoni građeni u stilu tog vremena naginjali su se i škripali na krivinama, izazivajući strah putnika, poput avionskog propadanja, na trenutke zadržavajući dah. Prilikom izgradnje pruge nije bilo teških mašina, samo konjska i ljudska snaga. Uslovi za rad su bili enormno teški i oko 6.000 konja je palo u provalije, zbog čega je dolina dve godine smrdela, a nakon toga je dobila naziv ‘’Dolina mrtvih konja’’. Stene ove krševite planine su jako obrasle četinarskom sitkinskom omorikom, koja raste uspravno kao da je svaka zasađena viskom. Ostavili smo vrh planine sa snegom dubokim do krova naših vagona, a dole u dolini, duž sliva reke Skagvej, cvetali su zumbuli i cveće svih boja, uključujući irise i nezaboravak. Da, nezaboravak, što nas podseća da nikada ne zaboravimo ovu dolinu. A ne možemo, i da hoćemo, utisci su tako jaki.

Napuštajući Skagvej, ukrcali smo se na naš brod na pristaništu Brodveja, odakle smo otplovili na jug, odakle smo i došli, a zatim krenuli u pravcu zaliva Sitka Bej. Noć je lagano padala, dok je šum vode iza broda izgledalo kao uspavanka nakon uzbudljivog dana.

Sledećeg dana brod je polako plovio između ostrva. Na istočnoj strani, zelene padine blago su se spuštale prema moru, obasjane suncem, i ogledale se u tirkiznoj vodi. Druga strana, prema glečerima, bila je prekrivena brojnim santima leda, koje su odbijale sunčeve zrake kao od komada razbijenog ogledala. Brod se zaustavio tačno ispred glečera, dajući nam priliku da uživamo u prirodnom spektaklu. Čulo se pucketanje u ledu, koji se je spuštao okomito i često padao uz tresak, praćen uzdahom putnika. I u ovoj sredini vreme kao da je stalo. Na brodu se niko nije čuo, svi su uživali. Odatle je brod krenuo ka Kečikanu, stigavši tamo sutradan oko 10 časova. Usput su nas ponovo dočekali kitovi, među njima i Orka, duga oko 5 m.

Grad Kečikan se prostire oko zaliva oko planine Deer, Tongass Narrovs i ostrva Revillagigedo. Ima oko 15.000 stanovnika i poznat je kao svetski centar lososa. U ovim godinama turizam je u usponu i donosi velike prihode gradu. U luci smo se ukrcali na brzi motorni čamac, za stotinu putnika, kojim smo se uputili ka odredištu Misti fjordovi. Usput smo se nakratko zaustavili kod gnezda orla ćelavog, a svratili smo na Šort Pass, gde je nekoliko kitova izvelo svoju predstavu. Naravno, kitovi i delfini su sastavni deo krstarenja.

Grad Kečikan se prostire oko zaliva oko planine Deer, Tongass Narrovs i ostrva Revillagigedo. Ima oko 15.000 stanovnika i poznat je kao svetski centar lososa. U ovim godinama turizam je u usponu i donosi velike prihode gradu. U luci smo se ukrcali na brzi motorni čamac, za stotinu putnika, kojim smo se uputili ka odredištu Misti fjordovi. Usput smo se nakratko zaustavili kod gnezda ćelavog orla, i zastali smo na Šort Pass, gde je nekoliko kitova izvelo svoju predstavu. Naravno, kitovi i delfini su sastavni deo ponude krstarenja.

Magloviti fjordovi zaista izgledaju mistično, u stalnoj magli, sa brojnih potoka koji se skoro okomito spuštaju niz litice visoke više od stotina metara, a ogledaju se u čistoj vodi dubokoj preko 200 m. Sa vodopada voda prska svuda unaokolo, a čini se da na palubi neprestano pada kiša. Lokalni hidroavioni sleću svakih nekoliko minuta, donoseći putnike iz celog sveta. Celo okruženje doživljavamo kao putovanje kroz raj, i mi ne želimo da se isto završi. U povratku, talasi su postali dovoljno visoki da nas je čamac bukvalno podizao od jednog do drugog. Kapljice vode prskale su visoko iznad broda. I bio je to pravi događaj, pogotovo po narudžbi za nas koji smo obožavali nemirno more koje me je podsetilo na prvu plovidbu broda Partizanka iz Dubrovnika za Rijeku, davne 1957. Iz Kečikana smo isplovili popodne, a posle 36. sati stigli smo u Vankuver, gde se završilo naše divno putovanje, „putovanje snova“.

I na kraju, moguće je reći: Oni koji maštaju o Raju ne moraju da razmišljaju o raju na nebu, dovoljno je da posete Aljasku i Banf. Aljaska, Emerald Lake, Lake Levis, Lake Moraine i Banff, svi zajedno, predstavljaju pravi raj na zemlji.

JELOUNAIF – ŠARM SEVERA

Jelounaif (Yellowknife) je glavni i najveći grad Severo-zapadne teritorije (North Western Territory – NWT) Kanade, sa oko 20.000 stanovnika, poznat kao ''Dijamant severa'' (Diamond of the North), sa mnogo kontrasta. Lociran je na severnoj strani Velikog Sleiv jezera (Great Slave Lake), desetog po veličini u svetu (28.438 km²) i najdubljeg na severno-američkom kontinentu. U jezeru ima na stotine malih stenovitih ostrva, na kojima se gnezde orlovi. U jezeru ima i dvadesetak kuća sojenica, do kojih stanovnici dolaze čamcima, i u jezeru ne plaćaju taksu na imovinu (Property Tax).

Centralni deo grada Jelounaifa je višespratni, moderan i pretežno poslovni, dok su ostali delovi grada stambeni, sa školama i pratećim ustanovama. U gradu još egzistiraju stare kuće rudarskog naselja, rudara zlata, koji su ovaj grad obogatili kao ''Zlato severa''. Čuven je bio rudnik zlata Giant, sa zlatnim nalazištima u prečniku od oko 13 km, i oko 20 g zlata po toni rude, ali nakon njegovog iscrpljivanja zatvoren jei nije više u eksploataciji. U novije vreme na severu Kanade otkrivena su nalazišta dijamanata, pa su sada u ekspolataciji rudnici u okolini Jelounaifa (Ekati, Diavik i Snap Lake). Od kada su otkrivena ova nalazišta dijamanata, grad Jelounaif se najčešće naziva Diamond of the North America. U samom gradu su firme za obradu dijamanata (sečenje i brušenje). 0vde postoji izreka da je Jelounaif sagrađen na zlatu, a sadašnja sreća mu se osmehnula na drugoj vrsti kamena – Dijamanta.

U Jelounaifu se proslavlja nacionalni praznik, 21 juni, Aboriginal Dei (Aboriginal Day).

Jelounaif je okružen mnogobrojnim jezerima i šumama. U samom gradu su jezera: Frame, Range, Jackfish, Niven,Tibbitt i Kam, a u šumovitim predelima, gde su uređena predivna izletišta: Cameron sa Cameron River i Cameron Falls, Prelude, Long Lake i druga. Na svim ovim jezerima izrađene su pešačke staze sa zaštitnim ogradama, parkinzima i opremom za bezbednu upotrebu roštilja izletnika. Na jezerima su izvanredni uslovi za pecanje ribe, koje ima u izobilju. U šumama ima dosta bobičastog voća, a gde rastu bobice tu ima i medveda, a u Severnoj teritoriji ih svakako ima. A kako leto odmiče okolne šume prosto eksplodiraju od sazrelog krenberija.

Grad Jelounaif ima divan muzej “Prince of Wales”, u kome su prikazani eksponati iz života i umetnosti lokalnih Indijanaca, a muzej poseduje restoran sa specijalitetima od bizonovog mesa. U gradu je izgrađen provincijski Parlament u obliku pahuljice snega, koji izgleda predivno i u pravu oličava ovdašnju prirodu. Jelounaf godišnje posećuje preko 45.000 turista, od kojih oko 6.000 pretežno dolaze zimi.

Tokom sub-arktičkog leta Jelounaifovci se sunčaju u ponoć. Dvadesetprvoga juna obdanica u Jelounaifu traje 20 sati, severna polulopta zemlje nagnuta je više prema suncu, pa zora i suton traju mnogo duže. A naselja severnije od Polarnog kruga (Arctic Circle), doživljavaju ekstremne kontraste između leta i zime. Tamo sunce, tokom leta, uopšte ne zalazi 57 dana, od 24. maja do 24. jula, a 30 dana tokom zime, nikada ne izlazi, od 5. decembra do 5. januara. Otuda se kaže da stanovništvo dalekog kanadskog severa ''uživa ponoćno sunce''. Mnogi stanovnici se ovde sunčaju u ponoć. Mnogi stanovnici Jelounaifa i bliže okoline se počinju kupati u jezerima pre no što se led na njima potpuno otopi. Leta su ovde topla, do +35 stepeni, dok su zime vrlo hladne, do -45°S pa, čak, i niže. Obdanica u Jelounaifu 21. decembra iznosi svega šest i po sati. Kiše ovde padaju samo tokom letnjih meseci, i to svega do 25 sm. Dok je severna polulopta zemlje zaleđena, 80% sunčane energije se reflektuje nazad u vasionu, a tokom letnje obdanice za 24 sata dobije sunčeve energije koliko i na ekvatoru u toku 12 sati dnevnog osunčavanja.

Kada boravite u okolini Jelounaifa stičete utisak da nigde na zemaljskoj kugli nema više jezera nego ovde, i sva su uređena da na svakom jezeru možete praviti piknike. Sva turistička mesta u Severnoj teritoriji otvorena su zvanično od 15 maja do 15 septembra.

Oko 110 km od Jelounaifa je gradić Rae Ezo gde isključivo žive Indijanci plemena Den (Dane), ima ih oko 1500, koji isključivo žive od lova i trgovine krznom. Kuće su im brvnare, ali sada svi imaju i televizijske antene.Oko 220 km severno od Jelounaifa je grad Inuvik (3700 stanovnika) u kome ponoćno sunce ne zalazi 57 dana, kako je napred navedeno. U mestu Tuktoyaktuk postoje ledeni bregovi kojise nikada ne tope. A nedaleko od Inuvika reka MekKenzi, koja teče kroz Severo-zapadnu teritoriju u dužini od 2896 km uliva se u Arktički okean.

U starom delu grada Jelounaifa, gde su nekada živeli rudari zlata, danas su pretžno prodavnice indijanskih suvenira, koje svedoče o kulturi tamošnjeg stanovništva. Najveća među prodavnicama je Gallery of Midnight Sun (Galerija ponoćnog sunca),koja prodaje najčuvenije krzno. Njihove zimske vindjakne koštale su oko $1200 tokom leta 2011. Godine. U Jelounaifu većina službenika, za vreme podnevne pauze za ručak, tokom leta, izlaze i ručaju u parkovima, gde postoje stolovi sa klupama. I taj ambijent je jedinstven i prijatan za oko.

Teren na kome se Jelounaif nalazi je potpuno kamenit, pa je izgradnja savremenih kuća veoma otežana i skupa. Svaki teren se prvo minira, pa tek zatim pristupa gradnji. Do Jelounaifa saobraćaju avioni Er Kanade, a moguće je doći i sopstevenim automobilima, u kom slučaju se prolazi pored Twin Falls Gorge, Alexandra & Louise Falls, Slave River, Great Slave Lake, Lady Evelyn Falls i drugih. Put od ostalih gradova do Jelonaifa je dug, ali i priroda je posebne lepote i prijatna za oko.

Autor je sa suprugom boravio kod prijatelja u Jelounaifu od 18 do 26 maja 2012. godine, obišli mnoga jezera i okolne šume, sreli se sa dva medveda, nauživali se prirodnih lepota koje su jedinstvene u ovom delu kontinenta. Doneli smo nezaboravna sećanja.

OTAVA - KANADA

Otava (Ottawa) glavni grad Kanade, sa oko 920.000 tanovnika, Metropoliten 1,236.500, locirana na rekama Otava, Rido i Gatino. Otava se 1855. godine zvala Bytown po pukovniku Džonu Baj (John By), inženjeru koji je nadgledao izgradnju kanala Rido (Rideau). Godine 1857. Kraljica Viktorija dala je gradu ime Otava i odredila da bude glavni, administrativni grad Kanade. A ime Otave dobijeno je po Algonkinskoj reči “adawe”, značenja trgovine. Otava je višenacionalni grad, 50% stanovništva govori engleski, 32% francuski, a ostali govore kineski, arapski, italijanski,španski, portugalski, srpski i druge jezike. Veći gradovi od Otave u Kanadi su Toronto, Montreal i Kalgeri. Parlament u Otavi je građen od 1860. do 1866. godine, a Konfederacija je stvorena samo godinu dana kasnije, 1867. godine. I Otava je imala dva velika požara: prvi je izbio 1900. godine, kada je uništeno stotine zgrada, a drugi 1916. godine, kada je vatra izbila u Parlamentu, u njegovom centralnom bloku. Ostao je neoštećen samo deo biblioteke Parlamenta.

Otava je sedmi od najhladnijih gradova u svetu. Hladniji od Otave su: Ulan-Bator u Mongoliji, Astana U Kazahstanu, Moskva, Helsinki, Rejkjavik u Islandu i Talin u Estoniji. Prosečne temperature u Otavi su leti 25°S, a zimi -10°S, dok je najhladnija zabeležena u Februaru 1943. godine -36,1°S, a najtoplija 37,8°S. Rekordne padavine snega bile su u zimu 1970-71. godine 444,1 cm. Otava je četvrti grad u svetu po čistoći, među 300 gradova. Otava spada u gradove sa mlađim stanovništvom, prosek je 35 godina starosti. U Otavi u proseku ima najviše naučnika, inženjera i doktora nauka, od bilo kog grada Kanade. Otava ima pet univerziteta i dva koledža. Najveći poslodavac u Otavi je federalna vlada, a registrovano je oko 1800 tehnoloških firmi, koje upošljavaju 76.000 ljudi. Otuda Otava spada u najobrazovaniji grad. Oko Otave je najviše obradive poljoprivredne zemlje, od svih većih gradova Kanade.

Tokom zime Rido kanal u centralnom delu Otave postaje najduža staza za vožnju na sličugama, 7,8 km, Otava ima mnogo parkova, sa 65 km staza za šetnje i 150 km uličnih staza, ima 7 skijaških terena, do kojih postoje prilazi kolima, i mnogo izletničkih mesta u kojima se leti masovno pravi roštilj.

U Otavi ima 14 muzeja: The Canadian Museum of Civilization, Canadian Children’s Museum, Canadian Postal Museum, The National Galleryof Canada, Canadian Museum of Nature, Canadian Science and Technology Museum, Canadian Aviation and Space Museum i drugi. U gradu se svake godine održava 35 različitih festivala, od kojih je najposećeniji Festival lala (Canadian Tulip Festival) u maju. Otava ima dovoljno hotela, grad godišnje posećuje oko 7,5 miliona turista. Rido kanal je pod zaštitom UNESCO-a, koji je u funkciji od 19 veka. Hotel Chateau Laurier, koji se nalazi neposredno do zgrade Parlamenta, a iznad kanala Rido, sagradio je Charles Melville Hayes, predsednik kompanije koja je gradila hotele, a nastradao je na Titaniku, 12 dana prije nego je hotel zvanično otvoren. Neki hoteli u Otavi preuređeni su od bivših zatvora iz 19 veka.

Otava je veoma čist i bezbedan grad, udoban za život i posete.

Autor se doselio sa porodicom u Otavu u julu 2011. godine. Pre toga posećivao ju je kao turista. Grad je vrlo sređen i ugodan.

BIG ROCK, ALBERTA, KANADA

Big Rock, Velika stena, nalazi se oko 8 km od gradića Okotoks, na preriji, udaljena oko 18 km od Kalgarija. Potiče iz ranog Kembrian perioda, a ovde je doklizio tokom poslednjeg glacialnog perioda, pre nekih 450 hiljada godina. To je najveći glacijalni objekat, dimenzija 41 x 18 m i težine oko 16.500 tona. Visok je kao dvospratna kuća. Doklizao je dovde iz Atabaska doline, sa udaljenosti oko 260 km.

Autor je boravio u Kalgariju od 22 februara do 1 marta 2017 i tom prilikom obišao ovo istorijsko mesto.

Istoga dana 25 februara posetio je mali gradić Black Diamond, turističko mesto sa svega nekoliko ulica, od kojih je glavna Government Street, a ima i aveniju sa svega oko pet kuća. Gradić odaje utisak kaubojskog mesta, sa lepom poslastičarnicom.

DRUMHELLER, ALBERTA, KANADA

Dramheler je grad sa oko 8000 stanovnika, lociran u udolini Red Deer River, udaljen od Kalgarija oko 135 km, u kome se nalazi čuveni Royal Tyrrell Museum, u svetu najveći muzej skeleta dinosaurusa čije su iskopine nedaleko od toga mesta. Grad je u dolini oko reke, širok svega oko 2 km, ukopan u preriji i ne vidi se sve dok se ne približite gradu. Zauzima površinu od oko 108 km². Iz blizine Dramhelera vide se Rocky Mountains. U muzeju se nalaze skeleti svih dinosaurusa koji su nađeni na kanadskom tlu, a najveći među njima je Tyrannosaurus rex, dugačak 26,2 m. Muzej godišnje poseti oko 375.000 posetilaca. Otvoren je 1985. godine.

Autor je posetio muzej 26 februara 2017. godine, kojom prilikom je načinio mnoge fotorafije svojim unucima.

Nastaviće se...

PODELITE OVAJ TEKST NA: