detalj slike: KRK Art dizajn

Simulakrum odredišta

(Bijeg iz vječnosti, proza, Ilija Šaula, Književni ESNAF, Beograd 2021)

Aleksandra Grozdanić 

     Snoviđenja, slike, iluzije, okosnica su imaginativnih i lucidnih eseja Ilije Šaule, vedrog i dobronamernog skeptika krajiške književnosti, usredsređenog na Sunce, Vasionu i prirodu, renesansno širokog i tematski iskričavog.

      Svoju zbirku eseja: Bijeg iz vječnosti započinje introspektivno metaforičkim kazivanjem u priči „Ram za moj portret“, svedočenjem o izgnanstvu sa rodnog ognjišta, u osetljivom periodu rane mladosti:

     „Nikome se još nisam toliko svidio da bi me okačio na zid, da bih skretao pažnju posjetilaca i ukrašavao prostor. Vjetar, nazovimo ga oluja, pomjerio me je sa štafelaja na kojem sam stajao, spreman da se zakačim na zid.“

     Pisac započinje putovanje bolnim prebiranjem po sopstvenom suštastvu, počevši  od nevoljnog presađivanja mladog čoveka na tuđu kulturološku matricu, do ponovnog uspostavljanja ravnoteže povratkom u, kako kaže, „cipele iz kojih je protjeran“. Simbolički i duhovito, bez mnogo naracije i patetike, pesnički nadahnutim iskazom, autor otkriva suštinu snage svog duhovnog uporišta, obznanjujući nam jednostavnu istinu ― da je ono u nama.

     „Sad mogu da trčim, tako da se začas pronađem kod sebe, ali isto tako mogu začas da budem i na nekom drugom mjestu, gde nisam sasvim svoj.“

     Ploveći dalje, po uzburkanom krajiškom moru uspomena,  kroz sećanja na „noć kada se plakalo u snu“, Šaulino kazivanje je bez mnogo dokumentarističkih podataka, da bi svoju priču završio nadrealističkim slikama, poput onih iz Kusturičinih filmova, pripovedajući o stradanju srpske Gernike na sebi svojstven način. A kako drugačije, kad bi sve drugo bilo neslikovno, tamo gde, svedoči pisac: „kamen se primirio, hoće umrijeti, misli, došao mu vakat“.

     Stalno preispitujući granice, merljivost i postojanost naše percepcije, ovaj književni kosmolog u svojim pitkim esejima, u kojima neretko putuje kroz vanvremenske i vanprostorne dimenzije, osluškujući „bruj Zemlje koja se okreće, najpre oko svoje ose, a onda i onaj šumoviti zvižduk njene putanje“, u ubeđenju da su naša ograničena čula, varljiva i nepouzdana, traži utočište u snovima, jer jedino su oni višedimenzionalni, zbog čega budan sanja, (što znači da živi svoje snove), kojima prati putanju svoje hipersenzibilne duše.

     Krstareći sam po Kosmosu, zaustavlja se i zadržava na mestima koja ga intrigiraju, kako bi opazio nevidljivo, kao (u priči „Sanjari u posjeti“), u kojoj nostalgija na javi ispreda san za budnog sanjara, ili, pokušavajući da uhvati neuhvatljivo, zvuk okretanja Zemlje ušima srca, u čemu ga podučava „jedan od mudraca iz sela na Kordunu“, ( „Srce ima uši“).

     Permanentno opipavajući, ne dokle se sme, već dokle se može, Šaula često govori i o našim ograničenjima („Leonardov kod“).

     „Mi ne možemo da (raz)otkrijemo Monu, ona otkriva nas preslikava nas u svijet koji se naseljava u puste predjele vječnosti. Tamo iza ruba svijeta, tamo gdje još ni Leonardo nije stigao jer nije završio sve što je započeo.“

     Svedoči, kako je moguće dosegnuti nebo, ali i kako je spuštanje sa oblaka bolno: „skupe se emocije i ne znam da li one traže pomoć od mene, ili ja od njih. Hrabrimo se, padamo, a sve mislimo da letimo.”

Možda u dosluhu sa Brankom Miljkovićem, veran vitalističkom impulsu svog književnog izraza, paradoksalno zaključuje : „I pad je let!“

     U drugom delu posvećenom Kordunu, Šauline priče pune ljubavi poprimaju ukus nostalgije, ali i gorčine:

     „Pokušavam pjevati životu, kroz ljubav svakog onog mrava i crva koji živi na našim ostavljenim ognjištima. Dok i jedan uzdah treperi nad Kordunom, tamo smo, a koliko li je tek tamo ostalo ljubavi neiskazane! Kordun je raj u koji je provalio đavo i svojom nečastivom silom protjerao nevine duše.“

     Pisac nas upoznaje sa dolaskom svoje porodice na ove prostore krajem 17. veka, skicira nekoliko muških predaka, i pravi topao osvrt na svoju baku, stvarajući svojevrsnu protivtežu opisima muškog kordunaškog stabla, u kome nedostaje i lik njegovog dede (bakinog muža), stradalog od ustaša 1941. U pričama o porodici, pisac opisuje svoju, tada dečačku potrebu da nekako izmašta svog dedu, ne bi li od njega stvorio živi lik. Priča: „Moj djed“ je kazivanje o naporu da se od fikcije napravi stvarnost, posredstvom snova, i da se u mislima oživi ovaj lik, u čemu je, otkriva nam pisac, u potpunosti uspeo: „Djed mi je i dan-danas živ u mojim mislima i živjeće dok i ja budem živio“.

     Poglavlje o „Zemlji sokolova i vukova“, Šaula završava  fantazmogoričnom pričom „Svjetionik sudbine“, o najstarijem svetioniku na svetu, smeštenom na brdu Petrovac, provodniku i sakupljaču kosmičke energije, koji je poslednju poruku iz svemira primio pred srpski pogrom, avgusta 1995.

     „Sa lica planete, od tog jutra, izbrisana je jedna stvarnost iza koje je ostao samo trag suze kliznule u dolinu srca i čekanje da se na Petrovcu usija Sunčeva lopta koja će razbacane stvari složiti na njihovo pravo mjesto.“

     U toj dolini srca živi Kordun, i bilo da pripoveda o večnosti, ili o kakvoj efemernoj pojavi, Šaula priča o Kordunu. Kordunu, koji je generisao i sve druge ljubavi koje nam otkriva u trećem delu knjige, simbolično naglašavajući da „i mislima treba navodnjavanje“, kao „i zvono koje locira stvarnost“. Isto ono, koje krava Kolova (životinja koja je predvodila stado), u jednom od njegovih snova, pijući vodu „nenadano potopi“, ostavljajući ga u uverenju da će se i sam udaviti. Prenuvši se iz strašnog sna, uplašen i ožedneo, nagnut nad prošlošću, napija se detinjstva, ispoveda pisac u priči „Dolina srca“ svoju potrebu za iskonom.

     Vođen hipotezom da „svako iskustvo je možda baš proisteklo iz snova, ili su snovi podstaknuti iskustvom“, stalno dokazuje da je zaista na granici između sna i onoga što on nije, (ili mi barem verujemo da nije) tanano tkanje, poput paukove mreže, koja bi trebalo da zadrži energiju misli koja je neuništiva.

     Pa tako, ispada da mi sanjamo svoj život, a i sami smo u Božijim snovima, jer kako Šaula kaže:

     „Bog je tu iza svega, mi mu se dešavamo u snu, a snovi mogu biti i ono što ne može da bude. Ne preostaje nam ništa drugo nego da se molimo da se On ne probudi i da verujemo da smo zajedno slobodniji!“

     Nije li onda naš život dvostruka fikcija? Mnogo pitanja i mogućih odgovora, ponudio nam je ovaj filozof bez doktrine, putnik kroz galaksije koji ima osećaj da je „došao iz bespuća“, a kreće se po „vječnom beskraju“, (u kome su, smatra, susretanja moguća), premda bi iz njega, kaže, želeo da pobegne. Mogli bismo, i sami naslutiti gde, ali nam pisac u svom maniru, filantropa i sanjara, šarmantno dobacuje: „Ako me ikad iko bude tražio, naći će me ispred Sunca!“

     Baš kao što je čitalac i očekivao od ovog kosmičkog hodočasnika, za koga očigledno ne postoje mesta, već samo prostori fascinacije.

PODELITE OVAJ TEKST NA: