детаљ слике: КРК Арт дизајн

Симулакрум одредишта

(Бијег из вјечности, проза, Илија Шаула, Књижевни ЕСНАФ, Београд 2021)

Александра Грозданић 

     Сновиђења, слике, илузије, окосница су имагинативних и луцидних есеја Илије Шауле, ведрог и добронамерног скептика крајишке књижевности, усредсређеног на Сунце, Васиону и природу, ренесансно широког и тематски искричавог.

      Своју збирку есеја: Бијег из вјечности започиње интроспективно метафоричким казивањем у причи „Рам за мој портрет“, сведочењем о изгнанству са родног огњишта, у осетљивом периоду ране младости:

     „Никоме се још нисам толико свидио да би ме окачио на зид, да бих скретао пажњу посјетилаца и украшавао простор. Вјетар, назовимо га олуја, помјерио ме је са штафелаја на којем сам стајао, спреман да се закачим на зид.“

     Писац започиње путовање болним пребирањем по сопственом суштаству, почевши  од невољног пресађивања младог човека на туђу културолошку матрицу, до поновног успостављања равнотеже повратком у, како каже, „ципеле из којих је протјеран“. Симболички и духовито, без много нарације и патетике, песнички надахнутим исказом, аутор открива суштину снаге свог духовног упоришта, обзнањујући нам једноставну истину ― да је оно у нама.

     „Сад могу да трчим, тако да се зачас пронађем код себе, али исто тако могу зачас да будем и на неком другом мјесту, где нисам сасвим свој.“

     Пловећи даље, по узбурканом крајишком мору успомена,  кроз сећања на „ноћ када се плакало у сну“, Шаулино казивање је без много документаристичких података, да би своју причу завршио надреалистичким сликама, попут оних из Кустуричиних филмова, приповедајући о страдању српске Гернике на себи својствен начин. А како другачије, кад би све друго било несликовно, тамо где, сведочи писац: „камен се примирио, хоће умријети, мисли, дошао му вакат“.

     Стално преиспитујући границе, мерљивост и постојаност наше перцепције, овај књижевни космолог у својим питким есејима, у којима неретко путује кроз ванвременске и ванпросторне димензије, ослушкујући „бруј Земље која се окреће, најпре око своје осе, а онда и онај шумовити звиждук њене путање“, у убеђењу да су наша ограничена чула, варљива и непоуздана, тражи уточиште у сновима, јер једино су они вишедимензионални, због чега будан сања, (што значи да живи своје снове), којима прати путању своје хиперсензибилне душе.

     Крстарећи сам по Космосу, зауставља се и задржава на местима која га интригирају, како би опазио невидљиво, као (у причи „Сањари у посјети“), у којој носталгија на јави испреда сан за будног сањара, или, покушавајући да ухвати неухватљиво, звук окретања Земље ушима срца, у чему га подучава „један од мудраца из села на Кордуну“, ( „Срце има уши“).

     Перманентно опипавајући, не докле се сме, већ докле се може, Шаула често говори и о нашим ограничењима („Леонардов код“).

     „Ми не можемо да (раз)откријемо Мону, она открива нас пресликава нас у свијет који се насељава у пусте предјеле вјечности. Тамо иза руба свијета, тамо гдје још ни Леонардо није стигао јер није завршио све што је започео.“

     Сведочи, како је могуће досегнути небо, али и како је спуштање са облака болнo: „скупе се емоције и не знам да ли оне траже помоћ од мене, или ја од њих. Храбримо се, падамо, а све мислимо да летимо.”

Можда у дослуху са Бранком Миљковићем, веран виталистичком импулсу свог књижевног израза, парадоксално закључује : „И пад је лет!“

     У другом делу посвећеном Кордуну, Шаулине приче пуне љубави попримају укус носталгије, али и горчине:

     „Покушавам пјевати животу, кроз љубав сваког оног мрава и црва који живи на нашим остављеним огњиштима. Док и један уздах трепери над Кордуном, тамо смо, а колико ли је тек тамо остало љубави неисказане! Кордун је рај у који је провалио ђаво и својом нечастивом силом протјерао невине душе.“

     Писац нас упознаје са доласком своје породице на ове просторе крајем 17. века, скицира неколико мушких предака, и прави топао осврт на своју баку, стварајући својеврсну противтежу описима мушког кордунашког стабла, у коме недостаје и лик његовог деде (бакиног мужа), страдалог од усташа 1941. У причама о породици, писац описује своју, тада дечачку потребу да некако измашта свог деду, не би ли од њега створио живи лик. Прича: „Мој дјед“ је казивање о напору да се од фикције направи стварност, посредством снова, и да се у мислима оживи овај лик, у чему је, открива нам писац, у потпуности успео: „Дјед ми је и дан-данас жив у мојим мислима и живјеће док и ја будем живио“.

     Поглавље о „Земљи соколова и вукова“, Шаула завршава  фантазмогоричном причом „Свјетионик судбине“, о најстаријем светионику на свету, смештеном на брду Петровац, проводнику и сакупљачу космичке енергије, који је последњу поруку из свемира примио пред српски погром, августа 1995.

     „Са лица планете, од тог јутра, избрисана је једна стварност иза које је остао само траг сузе клизнуле у долину срца и чекање да се на Петровцу усија Сунчева лопта која ће разбацане ствари сложити на њихово право мјесто.“

     У тој долини срца живи Кордун, и било да приповеда о вечности, или о каквој ефемерној појави, Шаула прича о Кордуну. Кордуну, који је генерисао и све друге љубави које нам открива у трећем делу књиге, симболично наглашавајући да „и мислима треба наводњавање“, као „и звоно које лоцира стварност“. Исто оно, које крава Колова (животиња која је предводила стадо), у једном од његових снова, пијући воду „ненадано потопи“, остављајући га у уверењу да ће се и сам удавити. Пренувши се из страшног сна, уплашен и ожеднео, нагнут над прошлошћу, напија се детињства, исповеда писац у причи „Долина срца“ своју потребу за исконом.

     Вођен хипотезом да „свако искуство је можда баш проистекло из снова, или су снови подстакнути искуством“, стално доказује да је заиста на граници између сна и онога што он није, (или ми барем верујемо да није) танано ткање, попут паукове мреже, која би требало да задржи енергију мисли која је неуништива.

     Па тако, испада да ми сањамо свој живот, а и сами смо у Божијим сновима, јер како Шаула каже:

     „Бог је ту иза свега, ми му се дешавамо у сну, а снови могу бити и оно што не може да буде. Не преостаје нам ништа друго него да се молимо да се Он не пробуди и да верујемо да смо заједно слободнији!“

     Није ли онда наш живот двострука фикција? Много питања и могућих одговора, понудио нам је овај филозоф без доктрине, путник кроз галаксије који има осећај да је „дошао из беспућа“, а креће се по „вјечном бескрају“, (у коме су, сматра, сусретања могућа), премда би из њега, каже, желео да побегне. Могли бисмо, и сами наслутити где, али нам писац у свом маниру, филантропа и сањара, шармантно добацује: „Ако ме икад ико буде тражио, наћи ће ме испред Сунца!“

     Баш као што је читалац и очекивао од овог космичког ходочасника, за кога очигледно не постоје места, већ само простори фасцинације.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: