|
|
|
 | Valentina Novković | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
NEMA KO
Poranio je tog jutra. Nahranio stoku. Obrijao se starinskim brijačem onako po navici, ne gledajući se u napuklo ogledalo iznad sudopere. Obukao je čistu belu košulju, suknene pantalone, uzeo štap i krenuo. Ubrao je cvet iz njihove bašte, onaj koji je najviše volela. Osvrnuo se u nadi da će ga ukućani iz velike kuće u istom dvorištu primetiti. Nisu, bilo je rano za njih. Neka spavaju, mladi su, umesto njih otići će on. Urasla stazica koja vodi ka seoskom groblju. Novembarsko sunce se ogleda kroz krošnje starih hrastova. Korak po korak, oslanjajući se na štap korača deda Stanimir. Ide da obiđe svoju Canu. Pomalo poguren, zamišljenog izraza lica. Malo-malo vadi kariranu platnenu maramicu i njome briše graške znoja nastale što od sunca, što od napora. Napokon stiže do odredišta. Tri puta se prekrsti pre nego što usnama dodirne hladni mermer na mestu gde je uklesana ženina slika. Čini mu se da su joj oči žive, tople. Da mu ćutanjem žele dobodošlicu. Stavlja onaj jedan cvetak, pali sveću u svoje i u sinovljevo ime. Sin nema kad. Sve to razume deda Stanimir. Čisti spomenik od grančica i suvog lišća koje je naneo osioni jesenji vetar tek da pokaže šta će činiti kad dođe zima. Kada je završio sa čišćenjem, lagano seda na drvenu klupicu. Ruku sklopljenih na krilu zamišljeno gleda... ***Dugo su ga čekali, svakom se svecu molili, sveće palili. Siromašnima udeljivali, nejakima pomagali. Ne beše uzalud. Bog ih jedne hladne zime pogleda. Plač zdravog dečačića tamnih očiju ispuni srećom srca dvoje ljudi. Dadoše mu ime Stevan, po prazniku na koji se rodio. Držaše ga kao malo vode na dlanu. Sve teže poslove obavljaše njih dvoje. Imetak se uvećavao, poslovi umnožavali. Srušiše staru kuću, sagradiše novu, mnogo veću i raskošniju. Da im se sin ponosi. Dečak je lepo napredovao. Za vojsku stasao. Onako naočit, vesele naravi, mnogim je devojkama bio na nišanu. Zaljubio se u Dragojlu, ćerku seoskog mehandžije sa kojim pola sela nije bilo u dobrim odnosima. Pričalo se da zakida na piću, a pridodaje na računu. Mehandžija je trljao ruke od zadovoljstva i podržavao kćerkin izbor videvši u tom braku šansu da još više uveća imetak, a da se pri tom prilično lako reši jedne od tri kćeri koliko ih je imao. Stevanovi roditelji behu očajni, no ne rekoše ni reč. Sinovljeva volja je za njih bila svetinja. Vrlo brzo se venčaše. Svadba beše za pamćenje. Najveseliji mladin otac. Stevanovi roditelji se preseliše u prizemlje, a mladencima prepustiše dva sprata te raskošne kuće. Nedugo zatim, odatle su se počele čuti svađe. Sin je bio neraspoložen, vrlo često bi se, iz čistog mira, obrecao na roditelje. Oni skromni, čestiti, ćutaše. Ne prođe dugo, sin im reče da bi trebalo o nečemu da porazgovaraju. Njegov predlog je bio da se roditelji presele u letnju kuhinju da bi se uštedelo na drvima za ogrev. S tim što će, naravno, i dalje obedovati zajedno. Reče da se Dragojla već odavno složila s time. Prećuta da je predlog, zapravo, bio njen. U početku obedovaše zajedno, a vremenom im snaha poče donositi obroke u letnju kuhinju, dodajući im činije sa vrata, nemajući kad da uđe. To dvoje dobrih staraca je polako venulo, ne želeći da priča o svojoj muci ni drugima, ni između sebe. Svojim opaskama ne htedoše da kvare sinovljevu sreću. Jednog jutra zateče Stanimir svoju Canu u večnom snu. Seća se, behu Bele poklade, zadnji dan mrsa pred početak Vaskršnjeg posta. Sahrana prava seoska. Svi seljani što iz tog, što iz okolnih sela, okupiše se da na večni put isprate tu divnu, skromnu ženu. Snaha i sin pored dvoje dece nisu se imali kad pozabaviti dočekivanjem komšija i pripremanjem daće. A Stanimir ih, nažalost, nije imao gde primiti... Oseti kako su mu se ruke smrzle. Još malo pa će i sunce otići na zasluženi odmor. Ni ne primeti kada je vreme tako proletelo. Polako, jedva pomerajući ukočene udove, ustade. Oslanjajući se na štap, priđe mermeru da se još jednom pozdravi sa Canom. Vide da su sveće odavno dogorele, pa lagano pođe. Treba stići pre mraka i ponešto pristaviti za večeru. Nema ko.
|
