|
|
|
 | Валентина Новковић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
НЕМА КО
Поранио је тог јутра. Нахранио стоку. Обријао се старинским бријачем онако по навици, не гледајући се у напукло огледало изнад судопере. Обукао је чисту белу кошуљу, сукнене панталоне, узео штап и кренуо. Убрао је цвет из њихове баште, онај који је највише волела. Осврнуо се у нади да ће га укућани из велике куће у истом дворишту приметити. Нису, било је рано за њих. Нека спавају, млади су, уместо њих отићи ће он. Урасла стазица која води ка сеоском гробљу. Новембарско сунце се огледа кроз крошње старих храстова. Корак по корак, ослањајући се на штап корача деда Станимир. Иде да обиђе своју Цану. Помало погурен, замишљеног израза лица. Мало-мало вади карирану платнену марамицу и њоме брише грашке зноја настале што од сунца, што од напора. Напокон стиже до одредишта. Три пута се прекрсти пре него што уснама додирне хладни мермер на месту где је уклесана женина слика. Чини му се да су јој очи живе, топле. Да му ћутањем желе дободошлицу. Ставља онај један цветак, пали свећу у своје и у синовљево име. Син нема кад. Све то разуме деда Станимир. Чисти споменик од гранчица и сувог лишћа које је нанео осиони јесењи ветар тек да покаже шта ће чинити кад дође зима. Када је завршио са чишћењем, лагано седа на дрвену клупицу. Руку склопљених на крилу замишљено гледа... ***Дуго су га чекали, сваком се свецу молили, свеће палили. Сиромашнима удељивали, нејакима помагали. Не беше узалуд. Бог их једне хладне зиме погледа. Плач здравог дечачића тамних очију испуни срећом срца двоје људи. Дадоше му име Стеван, по празнику на који се родио. Држаше га као мало воде на длану. Све теже послове обављаше њих двоје. Иметак се увећавао, послови умножавали. Срушише стару кућу, саградише нову, много већу и раскошнију. Да им се син поноси. Дечак је лепо напредовао. За војску стасао. Онако наочит, веселе нарави, многим је девојкама био на нишану. Заљубио се у Драгојлу, ћерку сеоског механџије са којим пола села није било у добрим односима. Причало се да закида на пићу, а придодаје на рачуну. Механџија је трљао руке од задовољства и подржавао кћеркин избор видевши у том браку шансу да још више увећа иметак, а да се при том прилично лако реши једне од три кћери колико их је имао. Стеванови родитељи беху очајни, но не рекоше ни реч. Синовљева воља је за њих била светиња. Врло брзо се венчаше. Свадба беше за памћење. Највеселији младин отац. Стеванови родитељи се преселише у приземље, а младенцима препустише два спрата те раскошне куће. Недуго затим, одатле су се почеле чути свађе. Син је био нерасположен, врло често би се, из чистог мира, обрецао на родитеље. Они скромни, честити, ћуташе. Не прође дуго, син им рече да би требало о нечему да поразговарају. Његов предлог је био да се родитељи преселе у летњу кухињу да би се уштедело на дрвима за огрев. С тим што ће, наравно, и даље обедовати заједно. Рече да се Драгојла већ одавно сложила с тиме. Прећута да је предлог, заправо, био њен. У почетку обедоваше заједно, а временом им снаха поче доносити оброке у летњу кухињу, додајући им чиније са врата, немајући кад да уђе. То двоје добрих стараца је полако венуло, не желећи да прича о својој муци ни другима, ни између себе. Својим опаскама не хтедоше да кваре синовљеву срећу. Једног јутра затече Станимир своју Цану у вечном сну. Сећа се, беху Беле покладе, задњи дан мрса пред почетак Васкршњег поста. Сахрана права сеоска. Сви сељани што из тог, што из околних села, окупише се да на вечни пут испрате ту дивну, скромну жену. Снаха и син поред двоје деце нису се имали кад позабавити дочекивањем комшија и припремањем даће. А Станимир их, нажалост, није имао где примити... Осети како су му се руке смрзле. Још мало па ће и сунце отићи на заслужени одмор. Ни не примети када је време тако пролетело. Полако, једва померајући укочене удове, устаде. Ослањајући се на штап, приђе мермеру да се још једном поздрави са Цаном. Виде да су свеће одавно догореле, па лагано пође. Треба стићи пре мрака и понешто приставити за вечеру. Нема ко.
|
