Batina je iz žbuna izašla

Oko tri sata po podne atmosfera u ulici se znatno primiruje i utišava. Strogi očevi se vraćaju umorni, često neraspoloženi sa posla, pa situacija postaje blago zategnuta i neizvesna. Gledam niz ulicu drvored bagremova pazeći da ostanem neprimećen,  kada će se pojaviti moj tata. Ako ga usput na kratak razgovor zaustavi bilo ko od komšija a posebno na početku ulice komšija čika Buda da prijavi moj nestašluk tipa kako je lopta koju sam ja šutnuo upala u njegovu negovanu baštu i ako ćale posle toga otkine jednu grančicu sa bagrema – znam šta mi je činiti. Na brzu brzinu oblačim farmerke ili dugačke pantalone od "đavolje kože" preko kratkih, jer znam da najbolje neutrališu udarce pruta ili kaiša, hvatam najbližu knjigu ili svesku u šake, čitam naglas bez biranja prvo na šta naiđem.  Odustajem  od varijante da legnem i kao fol spavam sa isturenom pesnicom i palcem u šaci kao što to on radi dok spava, pa da  ga tako omekšam i da mu se dodvorim. Prošli put me je grubo probudio, ni najmanje ne hajući za ranije mamino razneženo zapažanje kako na isti način držimo pesnice u snu. Otac i sin su čak i po toj sitnici isti. To je bilo kad sam već bio četvrti razred i sa deesetak godina mogao dobro da podnesem ozbiljne batine. Ako nije Buda koji je brinuo samo o plodovima svoga rada u povrtarskoj bašti sigurno me je neko video kad sam podigao neugašen bačeni pikavac sa zemlje i pušio dve sekunde da bi se napravio važan pred drugovima, koji su me sa nevericom gledali iskolačenim očima a da sami nisu imali kuraži da urade isto. Možda su me ocinkarili da sam paleći šibicu uvlačio fosfor  u usta i izduvavao beličasti dim kao kakav mađioničar, skrećući opet toliko važnu pažnju na sebe ili su videli kako smo se nas nekolicina najhrabrijih kešali na prikolicu kamiona koji je ušao u ulicu pun peska, pa je šofer morao da vozi polako zbog rupa na putu? Mnogo je mogućih razloga moje krivice, i ne mogu svih odmah da se setim, i ne znam pravovremeno kako da koncipiram odbranu. To jutro sam u nedostatku pravih dečijih igračaka  pokvario kućni budilnik, čačkajući ga bez potrebe, pa mi tata, po običaju, kad su u pitanju slični nestašluci, reče:

-Idi, Nešo, uzberi prut, ali pazi koji ćeš da doneseš, da ne ideš dva putu, li da, ne daj bože, ja moram da idem!

Auuuuuu, nezgodan zadatak, baš do bola. Nema se kud. Odem ja do drugog većeg 'ozbiljnijeg' žbuna u dvorištu blizu komšijske betonske ograde iz druge ulice, pa počnem da biram. Uopšte nije naivno.‘Oću ovaj ili onaj, ne mogu da se odlučim, jer ili je mali, ili ću ga samo više razjarti, ili je veliki pa me opasno plaši. Biram ja stručno, k’o žene salatu na pijaci, i ni jedan eventualni prut mi ne odgovara niti mi se uopšte sviđa. Ne zovu mene drugovi u ulici za džabe Neša Sova jer su prepoznali da su mi oči veće nego njima i tako to lako ide kod dece, čas posla nadimak. Buljim tako ja sad sa još većim buljavijim pred plač očima u grmlje sa nekakvim divljim cvetovima (mirišu na batine), koje kao da mi se ruga, razmišljam, premišljam pa se odjednom dosetim. Odlomim i dovučem sa mukom već napuklu osušenu takvu granu da nije humano ni volove da tučeš a kamoli dete. Jedva sam je uvukao u kuću, praveći mami nered po drvenom podu u predcoblju i izbledelom linoleumu u kuhinji. Ona je malo zinula od iznaneđenja, stavljajući ruku na usta da prekine njeno omiljeno ajme meni, a ja  pred njima  kažem još unapred usput pripremljenu rečenicu: "Evo, tata, znam da sam kriv, tuci me!"

A oči se cakle i sijaju kao sijalice ‘oće da mi ispadnu od suza, spremnih da krenu u nezadrživ vodopad na prvi treptaj. Gledaju se tata i mama ispod oka, vidim zadržavaju osmeh, i tu, na sreću, k’o poručen, pristiže iznenada komšija Aca Stajković oran za kafu koju je najavljivao još sa kapije, pa će ćale meni:        "Dobro, ovaj put ću ti oprostiti, najviše jer si pošteno priznao krivicu… A i ova močuga ti je dobra…nisam se nadao takvom izboru, ali  da obećaš…"

Često prekida otac "bukvicu" koju  mi čita sa mukom.‘Oće  da "prsne od smeha".

Trudi se da bude ozbiljan, ali mu teško ide jer ga je upravo koliko primećujem prošla ljutnja. "‘Oću, tata, oću, mislim, neću više nikad da popravljam ispravan časovnik."

Suze se već kotrljaju, praćene maminim zacrvenelim očima,  sa  smešnim polu  nasmejanim  izrazom lica pred plakanje i komšijinim lagodnim cerekanjem, ali i mojim unutrašnjim zadovoljstvom što sam nadmudrio tatu i neosetno ga sproveo iz ljutnje u smeh.

Ponekad sam iskreno želeo batine više nego preki pogled, surovu pretnju kako će mi zavrnuti šiju ko ptiću i škripu njegovih zuba,  koja me je jezivo plašila, a  jednom sam stvarno zaželeo da dok me bezdušno "buba" da padnem u nesvest, pa da vidi šta će, kad pomisli da sam možda ne daj bože mrtav.

Želeo sam da ga zaustavim i slomim, da probudim boljeg, nežnijeg oca u njemu. Da se smiluje pa da me pomiluje kad sam mu već slučajno bio pri ruci, onako silovito bačen na krevet odskočio pravo u njegove žuljevite i ispucale ruke.

Batine su bila svakodnevna pretnja i nedeljna obavezna zaslužena porcija, nešto što nije prijatno a mora se prihvatiti kao kašika ribljeg ulja za slabe kosti detetu da očvrsne i bude zdraviji i bolji pa se zato više sećam onih koje su izostale, koje je trebalo da dobijem po njegovim merilima ili koje sam očekivao a ipak iz nekog razloga nisam kažnjavan. Danas mi je jasno zašto su me zabrane izlaska napolje da se  igram sa decom koja graje u komšiluku kad su i vrapci cvrkutali od sreće zbog lepog vremena i sunca ili gledanja nedeljom pre podne televizije baš kad je na programu  i to samo jednom sedmično Diznilend i crtani filmovi sa omiljenim dečijim junacima daleko više bolele nego njegovo šibanje kaišem i udarci.

Bol od udarca  je  trenutan.

PODELITE OVAJ TEKST NA: