Батина је из жбуна изашла

Око три сата по подне атмосфера у улици се знатно примирује и утишава. Строги очеви се враћају уморни, често нерасположени са посла, па ситуација постаје благо затегнута и неизвесна. Гледам низ улицу дрворед багремова пазећи да останем непримећен,  када ће се појавити мој тата. Ако га успут на кратак разговор заустави било ко од комшија а посебно на почетку улице комшија чика Буда да пријави мој несташлук типа како је лопта коју сам ја шутнуо упала у његову неговану башту и ако ћале после тога откине једну гранчицу са багрема – знам шта ми је чинити. На брзу брзину облачим фармерке или дугачке панталоне од "ђавоље коже" преко кратких, јер знам да најбоље неутралишу ударце прута или каиша, хватам најближу књигу или свеску у шаке, читам наглас без бирања прво на шта наиђем.  Одустајем  од варијанте да легнем и као фол спавам са истуреном песницом и палцем у шаци као што то он ради док спава, па да  га тако омекшам и да му се додворим. Прошли пут ме је грубо пробудио, ни најмање не хајући за раније мамино разнежено запажање како на исти начин држимо песнице у сну. Отац и син су чак и по тој ситници исти. То је било кад сам већ био четврти разред и са деесетак година могао добро да поднесем озбиљне батине. Ако није Буда који је бринуо само о плодовима свога рада у повртарској башти сигурно ме је неко видео кад сам подигао неугашен бачени пикавац са земље и пушио две секунде да би се направио важан пред друговима, који су ме са неверицом гледали исколаченим очима а да сами нису имали куражи да ураде исто. Можда су ме оцинкарили да сам палећи шибицу увлачио фосфор  у уста и издувавао беличасти дим као какав мађионичар, скрећући опет толико важну пажњу на себе или су видели како смо се нас неколицина најхрабријих кешали на приколицу камиона који је ушао у улицу пун песка, па је шофер морао да вози полако због рупа на путу? Много је могућих разлога моје кривице, и не могу свих одмах да се сетим, и не знам правовремено како да конципирам одбрану. То јутро сам у недостатку правих дечијих играчака  покварио кућни будилник, чачкајући га без потребе, па ми тата, по обичају, кад су у питању слични несташлуци, рече:

-Иди, Нешо, узбери прут, али пази који ћеш да донесеш, да не идеш два путу, ли да, не дај боже, ја морам да идем!

Ауууууу, незгодан задатак, баш до бола. Нема се куд. Одем ја до другог већег 'озбиљнијег' жбуна у дворишту близу комшијске бетонске ограде из друге улице, па почнем да бирам. Уопште није наивно.‘Оћу овај или онај, не могу да се одлучим, јер или је мали, или ћу га само више разјарти, или је велики па ме опасно плаши. Бирам ја стручно, к’о жене салату на пијаци, и ни један евентуални прут ми не одговара нити ми се уопште свиђа. Не зову мене другови у улици за џабе Неша Сова јер су препознали да су ми очи веће него њима и тако то лако иде код деце, час посла надимак. Буљим тако ја сад са још већим буљавијим пред плач очима у грмље са некаквим дивљим цветовима (миришу на батине), које као да ми се руга, размишљам, премишљам па се одједном досетим. Одломим и довучем са муком већ напуклу осушену такву грану да није хумано ни волове да тучеш а камоли дете. Једва сам је увукао у кућу, правећи мами неред по дрвеном поду у предцобљу и избледелом линолеуму у кухињи. Она је мало зинула од изнанеђења, стављајући руку на уста да прекине њено омиљено ајме мени, а ја  пред њима  кажем још унапред успут припремљену реченицу: "Ево, тата, знам да сам крив, туци ме!"

А очи се цакле и сијају као сијалице ‘оће да ми испадну од суза, спремних да крену у незадржив водопад на први трептај. Гледају се тата и мама испод ока, видим задржавају осмех, и ту, на срећу, к’о поручен, пристиже изненада комшија Аца Стајковић оран за кафу коју је најављивао још са капије, па ће ћале мени:        "Добро, овај пут ћу ти опростити, највише јер си поштено признао кривицу… А и ова мочуга ти је добра…нисам се надао таквом избору, али  да обећаш…"

Често прекида отац "буквицу" коју  ми чита са муком.‘Оће  да "прсне од смеха".

Труди се да буде озбиљан, али му тешко иде јер га је управо колико примећујем прошла љутња. "‘Оћу, тата, оћу, мислим, нећу више никад да поправљам исправан часовник."

Сузе се већ котрљају, праћене маминим зацрвенелим очима,  са  смешним полу  насмејаним  изразом лица пред плакање и комшијиним лагодним церекањем, али и мојим унутрашњим задовољством што сам надмудрио тату и неосетно га спровео из љутње у смех.

Понекад сам искрено желео батине више него преки поглед, сурову претњу како ће ми заврнути шију ко птићу и шкрипу његових зуба,  која ме је језиво плашила, а  једном сам стварно зажелео да док ме бездушно "буба" да паднем у несвест, па да види шта ће, кад помисли да сам можда не дај боже мртав.

Желео сам да га зауставим и сломим, да пробудим бољег, нежнијег оца у њему. Да се смилује па да ме помилује кад сам му већ случајно био при руци, онако силовито бачен на кревет одскочио право у његове жуљевите и испуцале руке.

Батине су била свакодневна претња и недељна обавезна заслужена порција, нешто што није пријатно а мора се прихватити као кашика рибљег уља за слабе кости детету да очврсне и буде здравији и бољи па се зато више сећам оних које су изостале, које је требало да добијем по његовим мерилима или које сам очекивао а ипак из неког разлога нисам кажњаван. Данас ми је јасно зашто су ме забране изласка напоље да се  играм са децом која граје у комшилуку кад су и врапци цвркутали од среће због лепог времена и сунца или гледања недељом пре подне телевизије баш кад је на програму  и то само једном седмично Дизниленд и цртани филмови са омиљеним дечијим јунацима далеко више болеле него његово шибање каишем и ударци.

Бол од ударца  је  тренутан.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: