detalj slike: KRK Art dizajn

MOJ GDAD - NOVI SAD

Nezaboravna su mi sećanja

Kako sam voleo

Šetati na korzu, ulicama Novoga Sada,

Osećam se njegovim

Iako sam sada daleko od njega,

Očarala me je istinska lepota

Voljenog grada.

Nad Novim Sadom divno je nebo,

Divni su mi parkovi i bulevari,

Divni su ulični cvećnjaci

I svi novoizgrađeni trotoari.

Divan je pogled sa Fruške gore

Na plavi Dunav i ravnice Vojvodine,

Sve ih u sebi čuvam

Kao deo moje domovine.

U Novom Sadu tradicija odavno traje

Da njegovi žitelji neguju cveće i zdravo voće,

Da sade drveće gde god to pristaje

I da to čini svako ko to hoće.

Divno je u predvečerjima šetati na štrandu,

To svakom uzrastu pristaje,

Tu ćeš neočekivano sresti stare prijatelje

I sve to u sećanjima zauvek ostaje.

Divno je uveče tokom jeseni sedeti na klupi

I osećati miris kestenja koje se peče,

Divno je razgovarati sa komšijama

I tako provoditi gotovo svako veče.

Prelepa su prostranstva Novoga Sada,

Koja sva čine saržaj voljenog grada.

Prelepa je Fruška gora

I svi proplanci u njoj i gole stene,

Prelepe su mnoge vikendice

Na fruškogorskim padinama

I sve što je na vidiku, tu oko mene.

A sada sam daleko od Novoga Sada,

Ovde je ponoć kad’ tamo rudi,

Tamo su odnosi mnogo intimniji

Tamo su prirodno bolji ljudi.

Prođoše mnoge godine

Ostadoše samo uspomene,

Ja više nisam deo Novoga Sada

Novi Sad je sada deo mene.

ŽIVOTU SE BLIŽI KRAJ

U osvit zore

Kad’ se ptice bude

I prve voćke počinju da rude,

Gledam sunce

U trenutku kad se rađa,

Prisećam se srećnih trenutaka,

Kad sam bila mnogo, mnogo, mlađa.

Najlepša su vremena već prošla,

I život je učinio svoje,

Starost je iznenada stigla,

Nema više društva iz mladosti,

Bez njih mi je pustoš zavladala.

U mladosti svi su bili srećni,

Starosti se nisam ni nadala,

Godine su učinile svoje,

Život su mi sasvim promenile,

Događaji koji su se zbili

Život su mi sasvim izmenili.

Sad’ sam sama

Više društva nemam,

Za put zadnji

Lagano se spremam.

Otava, Juni 2014

STARA GUSKA

Jedna guska ostarila

Izgubljena iz svog jata,

Leži sama pod drvetom,

Nema sestre, nema brata.

Nju su staru ostavili,

Da ugine u samoći,

Leži jadna i nemoćna,

Smrzava se na hladnoći.

Posmatram je treći dan,

Doš’o joj je jadnoj kraj.

Dok je s’ jatom letela

Bio je to za nju ptičiji raj.

Kad je bila sasvim zdrava

Nije znala da će ikad ostariti,

I da će je njeno jato

Nemoćnu u samoći ostaviti.

A tako je u životu,

Dok si vredan svi te cene,

A kada ti dođe kraj,

Sve što valja sve uvene.

PODELITE OVAJ TEKST NA: