детаљ слике: КРК Арт дизајн

МОЈ ГДАД - НОВИ САД

Незаборавна су ми сећања

Како сам волео

Шетати на корзу, улицама Новога Сада,

Осећам се његовим

Иако сам сада далеко од њега,

Очарала ме је истинска лепота

Вољеног града.

Над Новим Садом дивно је небо,

Дивни су ми паркови и булевари,

Дивни су улични цвећњаци

И сви новоизграђени тротоари.

Диван је поглед са Фрушке горе

На плави Дунав и равнице Војводине,

Све их у себи чувам

Као део моје домовине.

У Новом Саду традиција одавно траје

Да његови житељи негују цвеће и здраво воће,

Да саде дрвеће где год то пристаје

И да то чини свако ко то хоће.

Дивно је у предвечерјима шетати на штранду,

То сваком узрасту пристаје,

Ту ћеш неочекивано срести старе пријатеље

И све то у сећањима заувек остаје.

Дивно је увече током јесени седети на клупи

И осећати мирис кестења које се пече,

Дивно је разговарати са комшијама

И тако проводити готово свако вече.

Прелепа су пространства Новога Сада,

Која сва чине саржај вољеног града.

Прелепа је Фрушка гора

И сви пропланци у њој и голе стене,

Прелепе су многе викендице

На фрушкогорским падинама

И све што је на видику, ту око мене.

А сада сам далеко од Новога Сада,

Овде је поноћ кад’ тамо руди,

Тамо су односи много интимнији

Тамо су природно бољи људи.

Прођоше многе године

Остадоше само успомене,

Ја више нисам део Новога Сада

Нови Сад је сада део мене.

ЖИВОТУ СЕ БЛИЖИ КРАЈ

У освит зоре

Кад’ се птице буде

И прве воћке почињу да руде,

Гледам сунце

У тренутку кад се рађа,

Присећам се срећних тренутака,

Кад сам била много, много, млађа.

Најлепша су времена већ прошла,

И живот је учинио своје,

Старост је изненада стигла,

Нема више друштва из младости,

Без њих ми је пустош завладала.

У младости сви су били срећни,

Старости се нисам ни надала,

Године су учиниле своје,

Живот су ми сасвим промениле,

Догађаји који су се збили

Живот су ми сасвим изменили.

Сад’ сам сама

Више друштва немам,

За пут задњи

Лагано се спремам.

Отава, Јуни 2014

СТАРА ГУСКА

Једна гуска остарила

Изгубљена из свог јата,

Лежи сама под дрветом,

Нема сестре, нема брата.

Њу су стару оставили,

Да угине у самоћи,

Лежи јадна и немоћна,

Смрзава се на хладноћи.

Посматрам је трећи дан,

Дош’о јој је јадној крај.

Док је с’ јатом летела

Био је то за њу птичији рај.

Кад је била сасвим здрава

Није знала да ће икад остарити,

И да ће је њено јато

Немоћну у самоћи оставити.

А тако је у животу,

Док си вредан сви те цене,

А када ти дође крај,

Све што ваља све увене.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: