|
|
|
 | Nenad Simić-Tajka | |
| |
Najlepša smrt heroja
Milorad Melentijević, večiti samac. Vrata do mojih vrata, stan broj 39 u najstrmijoj ulici na novoizgrađenom beogradskom naselju Miljakovac. Predratni komunista, skojevac, ilegalac za vreme okupacije, železničar i profesionalni bokser. Čudio sam se zašto je uvek bio siv. Pored njegovog sivog kaputa i šešira, što je za objasniti, ali kako je lice šezdesetogodišnjeg raspuštenka bilo tamno ujutro posle brijanja, kao i njegova večita platnena torba sa pet flaša BIP-ovih piva, to mi nije bilo jasno. Čak i kad se za poneku priliku svečano oblačio, senka na licu i sivilo bi ga verno pratili. Pojasnilo mi se mnogo godina kasnije, kad sam saznao da je bio inforbirovac i zatvorenik Sremsko Mitrovačke kaznionice. Nepopravljivi rusofil. Iako je imao tri sina, skoro stalno je bio sam, ako ne računamo poneke žene koje su dolazile i odlazile.Često sam kao besposlen dvadesetogodišnjak svraćao kod njega. I ja sam u to vreme često bio sam. Zazvonim mu tako na vrata kad mi se pripuši i kad bih da opet iznova slušam njegove priče ilegalca i skojevca u okupiranom Beogradu. O diverziji na ‘kraljevski voz’ po kome je snimljen film, a komšija Mića kao jedan od retkih preživelih svedoka davao vredne informacije o događaju. Najviše sam voleo detalj kad je sa torbom punom ilegalnog materijala nabasao na svog mlađeg druga kod železničke stanice u okupiranom Beogradu. Nije ga dugo video i nije znao da je mlađani u međuvremenu regrutovan za Ljotićevu gardu! Iako su mu kolena klecala, povede ga u stranu, pa pristojno izgrdi i naloži da se vrati drugovima prvom prilikom, da pređe partizanima i to sa tim teškim puškomitraljezom koji vuče sa sobom!-Dobro Mićo, hoću, aj' uzdravlje, pozdraviše se na brzinu šapatom i raziđoše. Poslušao ga je drug i čak doneo traženo, retko oružije u Kosmajski odred. O profesionalnim mečevima i boksovanju za kantu masti sa 20 kilograma težim protivnikom u siromašnom, porobljenom Beogradu. Glad ne pita. Da pogledam požutele isečke iz novina gde se prisebni Mića mašinovođa pohvaljuje za podvig, jer je sprečio veliku železničku nesreću, a i da iznova čujem o njegovim švalerskim poduhvatima kad kaže:«E bre, na snegu, na snegu smo se povaljali. Što ti je mladost», uzdiše sa setom za prošlim vremenima sredovečni penzionisani železničar i stavlja singl ploču Ivice Šerfezija sa hitom ranih 'šezdesetih' 'Dominik' pa pokušava da prati svilenkast glas pevača svojim napuklim od dima i pića baritonom ali ga kašalj sustiže pa odustaje odmahivanjem ruke.«Češke su najbolje», aludirao je na moje učestalo grebanje za cigarete, dok se smejao propuštajući me sa razumevanjem za moju mladost i prazne džepove u svoju skromnu ali urednu garsonjeru. Taj smeh prelazio je u asmatični kašalj gledajući u moju zbunjenu facu dok ja naivno proveravam 'Moravu' iz Čehoslovačke? Palio mi je nepogrešivo, iz prve cigaretu svojim ‘benzincem’ upaljačem baš kao što ja njemu neizostavno upalim sveću kad god sam u crkvi. Kažu da je pao jedno jutro u nežnom zagrljaju i ljubavnoj igri sa ženom koja je zadnjih godina živela sa njim. Najlepša smrt za heroja.
|
