Најлепша смрт хероја

Милорад Мелентијевић, вечити самац. Врата до мојих врата, стан број 39 у најстрмијој улици на новоизграђеном београдском насељу Миљаковац. Предратни комуниста, скојевац, илегалац за време окупације, железничар и професионални боксер. Чудио сам се зашто је увек био сив. Поред његовог сивог капута и шешира, што је за објаснити, али како је лице шездесетогодишњег распуштенка било тамно ујутро после бријања, као и његова вечита платнена торба са пет флаша БИП-ових пива, то ми није било јасно. Чак и кад се за понеку прилику свечано облачио, сенка на лицу и сивило би га верно пратили. Појаснило ми се много година касније, кад сам сазнао да је био инфорбировац и затвореник Сремско Митровачке казнионице. Непоправљиви русофил. Иако је имао три сина, скоро стално је био сам, ако не рачунамо понеке жене које су долазиле и одлазиле.

Често сам као беспослен двадесетогодишњак свраћао код њега. И ја сам у то време често био сам. Зазвоним му тако на врата кад ми се припуши и кад бих да опет изнова слушам његове приче илегалца и скојевца у окупираном Београду. О диверзији на ‘краљевски воз’ по коме је снимљен филм, а комшија Мића као један од ретких преживелих сведока давао вредне информације о догађају. Највише сам волео детаљ кад је са торбом пуном илегалног материјала набасао на свог млађег друга код железничке станице у окупираном Београду. Није га дуго видео и није знао да је млађани у међувремену регрутован за Љотићеву гарду! Иако су му колена клецала, поведе га у страну, па пристојно изгрди и наложи да се врати друговима првом приликом, да пређе партизанима и то са тим тешким пушкомитраљезом који вуче са собом!

-Добро Мићо, хоћу, ај' уздравље, поздравише се на брзину шапатом и разиђоше. Послушао га је друг и чак донео тражено, ретко оружије у Космајски одред. О професионалним мечевима и боксовању за канту масти са 20 килограма тежим противником у сиромашном, поробљеном Београду. Глад не пита. Да погледам пожутеле исечке из новина где се присебни Мића машиновођа похваљује за подвиг, јер је спречио велику железничку несрећу, а и да изнова чујем о његовим швалерским подухватима кад каже:

«Е бре, на снегу, на снегу смо се поваљали. Што ти је младост», уздише са сетом за прошлим временима средовечни пензионисани железничар и ставља сингл плочу Ивице Шерфезија са хитом раних 'шездесетих' 'Доминик' па покушава да прати свиленкаст глас певача својим напуклим од дима и пића баритоном али га кашаљ сустиже па одустаје одмахивањем руке.

«Чешке су најбоље», алудирао је на моје учестало гребање за цигарете, док се смејао пропуштајући ме са разумевањем за моју младост и празне џепове у своју скромну али уредну гарсоњеру. Тај смех прелазио је у асматични кашаљ гледајући у моју збуњену фацу док ја наивно проверавам 'Мораву' из Чехословачке? Палио ми је непогрешиво, из прве цигарету својим ‘бензинцем’ упаљачем баш као што ја њему неизоставно упалим свећу кад год сам у цркви. Кажу да је пао једно јутро у нежном загрљају и љубавној  игри са женом која је задњих година живела са њим. Најлепша смрт за хероја.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: