detalj slike: KRK Art dizajn

 Sofija Ječina: Ovde sam ponovo postala dete

„Umetnik ne može da ne uspe; uspeh je biti umetnik“. Charles Horton Cooley

Sofija Ječina je rođena 1990. godine u naselju Gorjačie Ključi na Igurupu, najvećem Kurilskom ostrvu, SSSR. Godine 2010. Sofija je postala član omladinskog udruženja Saveza umjetnika Rusije. Njena prva samostalna izložba održana je 2010. godine u Kursku, Rusija. Godine 2012. Sofija je postala član Udruženja umjetnika Rusije, a takođe i član i Međunarodne asocijacije umjetnika UNESKA. Te iste godine je završila studije na Kurskom državnom univerzitetu sa zvanjem magistra umjetnosti. Učestvovala na mnogim značajnim izložbama i festivalima.

Софија Јечина (Sofya Yechina)

Književna radionica Kordun, Neda Gavrić, Banja Luka - Beograd, 17.03.2023.

Rođeni ste na Dalekom Istoku, na ostrvu Iturup, najvećem Kurilskom ostrvu u podnožju vulkana ,,Ivan Grozni“.  Detinjstvo je doba kojeg se svi rado sećamo i volimo da evociramo uspomene iz tog perioda. Kakva su Vaša sećanja na dane detinjstva? Šta je ono što Vam možda nedostaje iz tog perioda, pogotovo zbog činjenice da živite miljama daleko od mesta rođenja?

Uvek sam se pitala koje su moje priče iz detinjstva stvarne, a koje sam sanjala.  Jer ceo moj život u detinjstvu je veoma sličan bajci: vulkani, planine, beskrajni okean i puno čistog i vedrog neba.  Moje ostrvo nije daleko od Japana, a Japan se s razlogom zove Zemlja izlazećeg sunca. Jer samo tamo sam srela tako vedro, plavo nebo.  Živim veoma daleko od mesta gde sam rođena. Ali Srbiju i Beograd iskreno smatram svojom drugom domovinom, jer se ovde osećam kao da sam ponovo rođena. Beograd je veoma topao i gostoljubiv grad, tu sam počela da se osećam kao u detinjstvu, kada te vole samo zbog onoga što jesi, na primer zbog onoga što dobro jedeš. Ovde sam ponovo postala dete.

Likovnu akademiju završili ste u Kursku i u istom gradu održali svoju prvu samostalnu izložbu. Kako bi opisali taj osećaj nakon prve izložbe?

Moja prva izložba je zaista bila u Kursku i ne mogu reći da je osećaj prve izložbe nekako drugačiji od osećaja 30. izložbe.  Jer u svim slučajevima sam iskreno zabrinuta, jer se pokazujem što jesam, što je veoma intimno.

Iste godine postali ste član Slikarskog udruženja Rusije (a takođe i član Uneska). Od 2013. do 2016. godine bili ste rukovodilac Omladinske organizacije slikarskog udruženja Rusije ,regionalnog odeljenja u Kursku. Reklo bi se, da ste za kratko vreme, učinili dosta toga na polju umetnosti u svojoj domovini?

Postala sam jedna od najmlađih članova Ruskog saveza umetnika.  2012. godine, kada sam imala 21 godinu, primljena sam u Unesko. To je isto kao da dobijete Oskara kao mlad glumac ili Nobelovu nagradu kao naučnik. Uvek se kaže da umetnik, kao i dobro vino, mora da sazreva.Umom slučaju, mislim da sam bila veoma, veoma aktivna i stoga potpuno neustrašiva i mlada.  Ne znam da li sada imam snage da uradim ovako nešto.Neophodno je napomenuti veliku konkurenciju.U Savezu umetnika Rusije na mesto svake godine može biti prijavljeno nekoliko hiljada ljudi.  Dakle, da, kao veoma mlada sam napravila velike korake. Mladost - ludost.Zato sam došla na ideju da podržim mlade talentovane ljude. Čini mi se da svako ima šansu da postigne velike stvari u životu.  A u mladosti, doduše sa manje iskustva, ali sa više energije, možete dostići velike visine. Stoga nikada nisam bio ljubomorna na tuđi uspeh: veoma mi je drago što shvatam da postoje ljudi koji rade koliko i ja i postignu uspehe.

2013. godine dobili ste stipendiju u Nemačkoj (grad Špajer) i od tog trenutka počinje Vaša ozbiljnija  karijera u Zapadnoj Evropi. Šta je bilo presudno u Vašem izboru za Nemačku?U tom vremenu, učestvovali ste u različitim izložbama i kreativnim projektima. Imali ste i nekoliko samostalnih izložbi u galerijama u Nemačkoj i Austriji. Kakve utiske nosite iz tog dela Evrope? Kakve su bile reakcije ljudi tamo , na Vaš rad i stvaralaštvo?

Otišla sam u Nemačku sa mišlju da ću se sigurno vratiti kući.  Ali moja umetnost je bila veoma dobro prihvaćena u zapadnoj Evropi.  Izlagala sam sa eminentnim i najskupljim bečkim umetnicima, kao i imala izložbi na neverovatnim mestima. Mislim da je to u velikoj meri bilo zato što su moje slike bile bliske nemačkom ekspresionizmu, a i generalno su slične umetnosti ranog 20. veka.  Ako ovo kombinujemo sa ozbiljnom ruskom školom, onda ispada da sam imala šansu da u zapadnoj Evropi napravim odličnu karijeru.

Put Vas 2017. godine dovodi u Srbiju, u Beograd. Kada bi u jednoj reči trebali opisati taj susret sa Srbijom, koja bi to reč bila?

Svoj susret sa Srbijom opisala samo jednom rečju, to je bila ljubav na prvi pogled.  Došla sam ovde kao gost da vidim kakva je ta Srbija o kojoj sam čula samo najgore stvari.  Ali odmah sam shvatila da odavde neću nigde.I sada svoj stvaralački zadatak vidim u skandiranju Srbiji na svim mogućim jezicima: bojama, rečima i slikama.

U Srbiji ste imali zaista mnogo samostalnih izložbi koje su naišle na sjajne reakcije, kako publike tako i stručnjaka u likovnoj umetnosti. Koliko je bilo teško doći do izražaja u potpuno novoj sredini gde je drugačiji jezik, kultura, običaji?

Što se tiče mojih izložbi u Srbiji, verujem da sam imala sreću da je jezik slika univerzalna. S obzirom na to da sam tokom života u Srbiji imala još dosta izložbi u zapadnoj Evropi, nekako sam Srbiji napravila odličnu reklamu. Ljudi su gledali, i nisu verovali da je to Tara a nisu Alpi. Zato što je priroda Srbije zaista neverovatna i čini mi se da o tome treba pričati na svaki mogući način.

Putovali ste po raznim krajevima Srbije i na osnovu tih putovanja nastala je knjiga “Beograd u plavom” u kojoj govorite o svojim utiscima. Miroslav Bata Petrović snimio je i dokumentarni film “U potrazi za mestom” koji pripoveda o tome kako ste tražili svoje mesto u životu i kako ste ga našla upravo u  Beogradu.Pored Srbije, a što se ovih prostora tiče, zahvaljujući svojom izložbama, obišli ste i Republiku Srpsku. Banja Luka, Doboj, Trebinje. Kakve uspomene nosite iz tih krajeva?

O svojim utiscima vezanim za Republiku Srpsku, pisaću u svojoj drugoj knjizi, koju uskoro planiram da objavim. Biće to više pogled iznutra, pogled osobe koja je već postala svoja u Srbiji. I moja prva knjiga, „Beograd u plavom“, kao i dokumentarni film „U potrazi za mestom” upravo tako govore, pardon na autologiji, o potrazi. Ne samo o tome gde živim i šta da radim sa svojom budućnošću, već i o tome ko sam i šta mi se desilo u prošlosti. Trebalo mi je vremena da ovo shvatim.

U poslednje vreme, moderator ste i promocija knjiga ovdašnjih književnika.

Kada sam pre šest godina došla u Srbiju, napisala sam spisak svojih snova (mašta) na parčetu papira. A najzanimljivije je da su svi ovi snovi postali cilj. Jedan od ovih ciljeva bio je i vođenje galerija i pravljenje kulturnih programa za svoje kolege. Iskreno verujem da umetnici treba da podržavaju jedni druge. Jer ako ne mi, onda to niko neće uraditi. Stoga već godinu dana organizujem razne izložbe i književne prezentacije u ime izdavačke kuće „4SE“.

PODELITE OVAJ TEKST NA: