детаљ слике: КРК Арт дизајн

 Софија Јечина: Овде сам поново постала дете

„Уметник не може да не успе; успех је бити уметник“. Charles Horton Cooley

Софија Јечина је рођена 1990. године у насељу Горјачие Кључи на Игурупу, највећем Курилском острву, СССР. Године 2010. Софија је постала члан омладинског удружења Савеза умјетника Русије. Њена прва самостална изложба одржана је 2010. године у Курску, Русија. Године 2012. Софија је постала члан Удружења умјетника Русије, а такође и члан и Међународне асоцијације умјетника УНЕСКА. Те исте године је завршила студије на Курском државном универзитету са звањем магистра умјетности. Учествовала на многим значајним изложбама и фестивалима.

Софија Јечина (Sofya Yechina)

Књижевна радионица Кордун, Неда Гаврић, Бања Лука - Београд, 17.03.2023.

Рођени сте на Далеком Истоку, на острву Итуруп, највећем Kурилском острву у подножју вулкана ,,Иван Грозни“.  Детињство је доба којег се сви радо сећамо и волимо да евоцирамо успомене из тог периода. Kаква су Ваша сећања на дане детињства? Шта је оно што Вам можда недостаје из тог периода, поготово због чињенице да живите миљама далеко од места рођења?

Увек сам се питала које су моје приче из детињства стварне, а које сам сањала.  Јер цео мој живот у детињству је веома сличан бајци: вулкани, планине, бескрајни океан и пуно чистог и ведрог неба.  Моје острво није далеко од Јапана, а Јапан се с разлогом зове Земља излазећег сунца. Јер само тамо сам срела тако ведро, плаво небо.  Живим веома далеко од места где сам рођена. Али Србију и Београд искрено сматрам својом другом домовином, јер се овде осећам као да сам поново рођена. Београд је веома топао и гостољубив град, ту сам почела да се осећам као у детињству, када те воле само због онога што јеси, на пример због онога што добро једеш. Овде сам поново постала дете.

Ликовну академију завршили сте у Kурску и у истом граду одржали своју прву самосталну изложбу. Kако би описали тај осећај након прве изложбе?

Моја прва изложба је заиста била у Курску и не могу рећи да је осећај прве изложбе некако другачији од осећаја 30. изложбе.  Јер у свим случајевима сам искрено забринута, јер се показујем што јесам, што је веома интимно.

Исте године постали сте члан Сликарског удружења Русије (а такође и члан Унеска). Од 2013. до 2016. године били сте руководилац Омладинске организације сликарског удружења Русије ,регионалног одељења у Kурску. Рекло би се, да сте за кратко време, учинили доста тога на пољу уметности у својој домовини?

Постала сам једна од најмлађих чланова Руског савеза уметника.  2012. године, када сам имала 21 годину, примљена сам у Унеско. То је исто као да добијете Оскара као млад глумац или Нобелову награду као научник. Увек се каже да уметник, као и добро вино, мора да сазрева.Умом случају, мислим да сам била веома, веома активна и стога потпуно неустрашива и млада.  Не знам да ли сада имам снаге да урадим овако нешто.Неопходно је напоменути велику конкуренцију.У Савезу уметника Русије на место сваке године може бити пријављено неколико хиљада људи.  Дакле, да, као веома млада сам направила велике кораке. Младост - лудост.Зато сам дошла на идеју да подржим младе талентоване људе. Чини ми се да свако има шансу да постигне велике ствари у животу.  А у младости, додуше са мање искуства, али са више енергије, можете достићи велике висине. Стога никада нисам био љубоморна на туђи успех: веома ми је драго што схватам да постоје људи који раде колико и ја и постигну успехе.

2013. године добили сте стипендију у Немачкој (град Шпајер) и од тог тренутка почиње Ваша озбиљнија  каријера у Западној Европи. Шта је било пресудно у Вашем избору за Немачку?У том времену, учествовали сте у различитим изложбама и креативним пројектима. Имали сте и неколико самосталних изложби у галеријама у Немачкој и Аустрији. Kакве утиске носите из тог дела Европе? Kакве су биле реакције људи тамо , на Ваш рад и стваралаштво?

Отишла сам у Немачку са мишљу да ћу се сигурно вратити кући.  Али моја уметност је била веома добро прихваћена у западној Европи.  Излагала сам са еминентним и најскупљим бечким уметницима, као и имала изложби на невероватним местима. Мислим да је то у великој мери било зато што су моје слике биле блиске немачком експресионизму, а и генерално су сличне уметности раног 20. века.  Ако ово комбинујемо са озбиљном руском школом, онда испада да сам имала шансу да у западној Европи направим одличну каријеру.

Пут Вас 2017. године доводи у Србију, у Београд. Kада би у једној речи требали описати тај сусрет са Србијом, која би то реч била?

Свој сусрет са Србијом описала само једном речју, то је била љубав на први поглед.  Дошла сам овде као гост да видим каква је та Србија о којој сам чула само најгоре ствари.  Али одмах сам схватила да одавде нећу нигде.И сада свој стваралачки задатак видим у скандирању Србији на свим могућим језицима: бојама, речима и сликама.

У Србији сте имали заиста много самосталних изложби које су наишле на сјајне реакције, како публике тако и стручњака у ликовној уметности. Kолико је било тешко доћи до изражаја у потпуно новој средини где је другачији језик, култура, обичаји?

Што се тиче мојих изложби у Србији, верујем да сам имала срећу да је језик слика универзална. С обзиром на то да сам током живота у Србији имала још доста изложби у западној Европи, некако сам Србији направила одличну рекламу. Људи су гледали, и нису веровали да је то Тара а нису Алпи. Зато што је природа Србије заиста невероватна и чини ми се да о томе треба причати на сваки могући начин.

Путовали сте по разним крајевима Србије и на основу тих путовања настала је књига “Београд у плавом” у којој говорите о својим утисцима. Мирослав Бата Петровић снимио је и документарни филм “У потрази за местом” који приповеда о томе како сте тражили своје место у животу и како сте га нашла управо у  Београду.Поред Србије, а што се ових простора тиче, захваљујући својом изложбама, обишли сте и Републику Српску. Бања Лука, Добој, Требиње. Kакве успомене носите из тих крајева?

О својим утисцима везаним за Републику Српску, писаћу у својој другој књизи, коју ускоро планирам да објавим. Биће то више поглед изнутра, поглед особе која је већ постала своја у Србији. И моја прва књига, „Београд у плавом“, као и документарни филм „У потрази за местом” управо тако говоре, пардон на аутологији, о потрази. Не само о томе где живим и шта да радим са својом будућношћу, већ и о томе ко сам и шта ми се десило у прошлости. Требало ми је времена да ово схватим.

У последње време, модератор сте и промоција књига овдашњих књижевника.

Када сам пре шест година дошла у Србију, написала сам списак својих снова (машта) на парчету папира. А најзанимљивије је да су сви ови снови постали циљ. Један од ових циљева био је и вођење галерија и прављење културних програма за своје колеге. Искрено верујем да уметници треба да подржавају једни друге. Јер ако не ми, онда то нико неће урадити. Стога већ годину дана организујем разне изложбе и књижевне презентације у име издавачке куће „4СЕ“.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: