detalj slike: KRK Art dizajn

Ćerka

Devojčica u tufnastoj haljini desnom rukom drži majku za ruku u levoj steže krpenu lutku. Hoda nespretno i pomalo vuče svoja mala stopala u crvenim cipelicama. Priča nešto lutki. Ne čujem jer sam daleko iza njih a ona šapuće priljubivši igračku uz svoje usne.

Koračam brzo, i  na ivici plača sam. Moja devojčica odavno je porasla i koliko sam ponosna toliko mi je i žao zbog toga. Zavist prema ženi koja korača ispred mene ne sluteći ništa mi kida srce.

Vidim detinji profil dok okreće glavu ka ženi koja je drži za ruku i priča joj nešto . Ne razaznajem reči jer teško je čitati sa usana tako malog deteta.

Jutros sam se čula preko skajpa sa mojom velikom devojčicom. Ona živi već šest godina u Italiji i viđam je uglavnom leti kad ima odmor. Zet  mi je italijan i nikad mi se nije preterano sviđao. Nisam se mogla odupreti osećaju da mi je nešto uzeo. Znam, znam to je sve normalno da deca vode svoje živote i hvala Bogu da je tako. Imam dve unuke, preslatke devojčice koje slabo govore srpski ali su mile i uvek mi se lepo smeše. Smeše se baš kao ova devojčica za kojom jurim kao mahnita od jutros.

Pogled mi pada na izlog pored koga prolazim. Radnja je zatvorena, to su one fensi koje rade od deset sati. Starica u šarenom kardiganu me gleda izenađeno. Možda taj šareniš od boja i ne priliči mojim godinama ali mi je to uspomena od ćerke i nosim ga uvek kao da će mi je približiti toplina te vune od koje je ispleten.

Jesen je i ja rano ustajem iako sam u penzijj već čitavu deceniju. Teško mi pada samoća. Drugarice me teše da je njima sa muževima još gore. Unamćori se čovek kako stari pa se često svađaju bez nekog posebnog razloga.

Devojčica u tufnastoj haljini mi je već odmakla dok sam posmatrala sebe u izlogu. Odlučih da popijem jutarnji espreso u kafiću na uglu. Sedoh i zapalih cigaretu.

Kroz oblak dima nastavih da posmatram ljude koji su prolazili ulicom. Bilo je tu raznih lica. Besnih, odsutnih, ravnodušnih, lepih i nasmejanih.

Višak vremena skraćivala sam posmatranjem drugih. Nije mi bilo jasno gde svi toliko žure. Meni vreme nikad nije izmicalo i bez žurbe stizala sam sve.

Odavno nisam imala obaveze. Moguće da sam zaboravila da sam i ja tako isto jurcala kroz život i sad sam stigla pre vremena do kraja trke i ispijam ove kafe dok mi se ostali ne pridruže. Sama  samcijata trošila sam i ovaj dan kao hiljade pre njega, nesposobna da se vratim unazad i možda sretnem nekog zalutalog kao što sam i ja.

Strpljivo sam čekala da neko zasvira za kraj trke i mahne zastavicom kao potvrdom da sam na pravoj stazi.

Nisam se mogla setiti događaja od pre neki dan ali sam uvek mogla prizvati sećanja kada je moje dete bilo malo.

Zatvorih oči, lelujala mi je i dalje dečija haljinica na velike ciklama tufne kakvu je moja ćerka nosila na petom rođendanu, istu takvu imale su milioni devojčica ali je samo jedna bila moja, samo moja.

PODELITE OVAJ TEKST NA: