детаљ слике: КРК Арт дизајн

Ћерка

Девојчица у туфнастој хаљини десном руком држи мајку за руку у левој стеже крпену лутку. Хода неспретно и помало вуче своја мала стопала у црвеним ципелицама. Прича нешто лутки. Не чујем јер сам далеко иза њих а она шапуће приљубивши играчку уз своје усне.

Корачам брзо, и  на ивици плача сам. Моја девојчица одавно је порасла и колико сам поносна толико ми је и жао због тога. Завист према жени која корача испред мене не слутећи ништа ми кида срце.

Видим детињи профил док окреће главу ка жени која је држи за руку и прича јој нешто . Не разазнајем речи јер тешко је читати са усана тако малог детета.

Јутрос сам се чула преко скајпа са мојом великом девојчицом. Она живи већ шест година у Италији и виђам је углавном лети кад има одмор. Зет  ми је италијан и никад ми се није претерано свиђао. Нисам се могла одупрети осећају да ми је нешто узео. Знам, знам то је све нормално да деца воде своје животе и хвала Богу да је тако. Имам две унуке, преслатке девојчице које слабо говоре српски али су миле и увек ми се лепо смеше. Смеше се баш као ова девојчица за којом јурим као махнита од јутрос.

Поглед ми пада на излог поред кога пролазим. Радња је затворена, то су оне фенси које раде од десет сати. Старица у шареном кардигану ме гледа изенађено. Можда тај шарениш од боја и не приличи мојим годинама али ми је то успомена од ћерке и носим га увек као да ће ми је приближити топлина те вуне од које је исплетен.

Јесен је и ја рано устајем иако сам у пензијј већ читаву деценију. Тешко ми пада самоћа. Другарице ме теше да је њима са мужевима још горе. Унамћори се човек како стари па се често свађају без неког посебног разлога.

Девојчица у туфнастој хаљини ми је већ одмакла док сам посматрала себе у излогу. Одлучих да попијем јутарњи еспресо у кафићу на углу. Седох и запалих цигарету.

Кроз облак дима наставих да посматрам људе који су пролазили улицом. Било је ту разних лица. Бесних, одсутних, равнодушних, лепих и насмејаних.

Вишак времена скраћивала сам посматрањем других. Није ми било јасно где сви толико журе. Мени време никад није измицало и без журбе стизала сам све.

Одавно нисам имала обавезе. Могуће да сам заборавила да сам и ја тако исто јурцала кроз живот и сад сам стигла пре времена до краја трке и испијам ове кафе док ми се остали не придруже. Сама  самцијата трошила сам и овај дан као хиљаде пре њега, неспособна да се вратим уназад и можда сретнем неког залуталог као што сам и ја.

Стрпљиво сам чекала да неко засвира за крај трке и махне заставицом као потврдом да сам на правој стази.

Нисам се могла сетити догађаја од пре неки дан али сам увек могла призвати сећања када је моје дете било мало.

Затворих очи, лелујала ми је и даље дечија хаљиница на велике циклама туфне какву је моја ћерка носила на петом рођендану, исту такву имале су милиони девојчица али је само једна била моја, само моја.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: