|
|
SVETIONIK: KAKO ČITATI MILENU STANOJEVIĆ | Aleksandra Đorđević | |
| |
Svetionik: Kako čitati Milenu Stanojević
Aleksandra Đorđrvić
Danas ću govoriti o prostoru u prozi i poeziji Milene Stanojević. Zapravo, pozajmiću reči osobi koja će biti moj glas, tako da je pred vama dvostruka iluzija. Niti sam ja ta koja govori, niti se sve ovo odigrava danas.Pošto reči po napuštanju svog domaćina razviju sopstveni život, pokušaću da obasjam lik i delo Milene Stanojević tako da kroz sopstvenu prizmu posmatranja sagledate makar delić njenog stvaralačkog genija. U mojoj glavi teško je razdvojiti Milenu prijatelja, ženu, ćerku, sestru i stvaraoca, najpre zato što je pre-poznajem, a zatim što njeno delo reflektuje svaku od ovih uloga.Milena je verna kamenu koliko i vodi; vezana pupčanom vrpcom za Šumadiju, u kojoj je odrasla, i zaljubljena u Zemun, kom je zaveštala mladost. Istina, prostor je fizički određen. Njeni junaci znaju „šta znači voleti Zemunski kej“ i „bistru i prozračnu, nemirnu dunavsku vodu koja grabi, prkosno i čilo“, ali isto tako je onaj kamen pod kojim je ona rođena topao i krt. I tako autorka spaja planinskog čoveka sa čovekom ravnice i reke, pa nadalje sa primorskim čovekom dok se sve odrednice ne steknu u jednoj jedinoj – čovek. A čoveka je opet nemoguće sagledati bez osvrta na osnovne elemente: vodu, vatru, zemlju i vazduh. Kod Milene primat imaju voda i zemlja. Kako autorka kaže u Zapisima sa Dunava:„Kada se čovek iz planinskih krajeva približi vodi, čini se da njegova beskrajna teskoba, stvarana strpljivo među visokim brdima, odlazi bespovratno“. Zamenite sada reč teskoba rečju sloboda, koja je kod ove spisateljice prisutna pre kao gradivno tkivo i noseća ideja, i uvidećete da motiv mesta prevazilazi fizičke odrednice. Konkretno, Milena govori o mestu žene i mestu muškarca, kao i o svim onim mestima u njima. Često je to mesto beznađa, nostalgije i čežnje.Elem, Milenino pero je puno nagoveštaja, tako da iz njenog dela kao celine proizilaze neočekivani spojevi i intertekstualnost u okviru sopstvenog opusa. Čitajući, bićemo suočeni sa mnogim „sretnim“ slučajnostima. Zapitaćemo se nije li neuhvatljiva Tamara, ona koja pleše u suton i javlja se iz Španije, zapravo Milica koja se javlja iz Berna i u umu pripovedača dok on beži od preglasne svakodnevice. Isto tako postavićemo pitanje šta zajedničko imaju Ivan, alkoholičar sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem, Grom, usamljenik i stoik, i Dimitrije, kom pola života protiče pred očima, i to na groblju? U svim ovim likovima živi jedno neodređeno mesto. Često je to mesto pusto, nastanjeno isključivo uspomenama i duhovima, te umire zajedno sa njegovim nosiocem. Otuda motiv groblja, gde su poređani očevi naše poezije, kako pesnikinja u Mileni kaže, otuda silne vrleti kojima se likovi penju i spuštaju upoznajući sopstvene strahove i određujući sopstvene granice. Želela bih još da se nadovežem na Mileninu poeziju, po kojoj je autorka manje poznata čitalačkoj publici, ali koja iz tog razloga nije manje značajna za razumevanje i pre svega osećanje njenog pisanja. Kako je naklonjena pripovedanju i opisu, tako i njena poezija podleže ovim tehnikama i zadobija prevashodno pripovedni karakter. Dakle, osim što je pisana u slobodnom stihom sa sporadičnom rimom, to je poezija toka svesti, lirska poema, prozaida. Ona je izrazito impresivna i autorefleksivna, sa mnoštvom aluzija i primedbi na stvarnost kakva jeste. Milena koketira sa čitaocem na relaciji: pozivanje – izazivanje, pa tako kaže: „Ko još ide na Adu da šeta/usred decembra?“ Gde god da započnete ovo mentalno putovanje, da li na Adi ili Dunavu, da li u Zemunu ili Gruži, završićete na najranjivijem i najskrovitijem mestu od svih – u sebi. Zato bih vam poželela da se otisnete na put upravo rečima kojima je Milena mojoj deci poželela srećno odrastanje, naime „[s]a željom da od sveta uzmete ono najbolje.“
|