Светионик: Како читати Милену Станојевић

Александра Ђорђрвић

Данас ћу говорити о простору у прози и поезији Милене Станојевић. Заправо, позајмићу  речи особи која ће бити мој глас, тако да је пред вама двострука илузија. Нити сам ја та која говори, нити се све ово одиграва данас.

Пошто речи по напуштању свог домаћина развију сопствени живот, покушаћу да обасјам лик и дело Милене Станојевић тако да кроз сопствену призму посматрања сагледате макар делић њеног стваралачког генија. У мојој глави тешко је раздвојити Милену пријатеља, жену, ћерку, сестру и ствараоца, најпре зато што је пре-познајем, а затим што њено дело рефлектује сваку од ових улога.

Милена је верна камену колико и води; везана пупчаном врпцом за Шумадију, у којој је одрасла, и заљубљена у Земун, ком је завештала младост. Истина, простор је физички одређен. Њени јунаци знају „шта значи волети Земунски кеј“ и „бистру и прозрачну, немирну дунавску воду која граби, пркосно и чило“, али исто тако је онај камен под којим је она рођена топао и крт. И тако ауторка спаја планинског човека са човеком равнице и реке, па надаље са приморским човеком док се све одреднице не стекну у једној јединој – човек. А човека је опет немогуће сагледати без осврта на основне елементе: воду, ватру, земљу и ваздух. Kод Милене примат имају вода и земља.  Како ауторка каже у Записима са Дунава:„Када се човек из планинских крајева приближи води, чини се да његова бескрајна тескоба, стварана стрпљиво међу високим брдима, одлази бесповратно“. Замените сада реч тескоба речју слобода, која је код ове списатељице присутна пре као градивно ткиво и носећа идеја,  и увидећете да мотив места  превазилази физичке одреднице. Конкретно, Милена говори о месту жене и месту мушкарца, као и о свим оним местима у њима. Често је то место безнађа, носталгије и чежње.

Елем, Миленино перо је пуно наговештаја, тако да из њеног дела као целине произилазе неочекивани спојеви и интертекстуалност у оквиру сопственог опуса. Читајући, бићемо суочени са многим „сретним“ случајностима. Запитаћемо се није ли неухватљива Тамара, она која плеше у сутон и јавља се из Шпаније, заправо Милица која се јавља из Берна и у уму приповедача док он бежи од прегласне  свакодневице. Исто тако поставићемо питање шта заједничко имају Иван, алкохоличар са опсесивно-компулзивним поремећајем, Гром, усамљеник и стоик,  и Димитрије, ком пола живота протиче пред очима, и то на гробљу? У свим овим ликовима живи једно неодређено место. Често је то место пусто, настањено искључиво успоменама и духовима, те умире заједно са његовим носиоцем. Отуда мотив гробља, где су поређани очеви наше поезије, како песникиња у Милени каже, отуда силне врлети којима се ликови пењу и спуштају упознајући сопствене страхове и одређујући сопствене границе.

Желела бих још да се надовежем на Миленину поезију, по којој је ауторка мање позната читалачкој публици, али која из тог разлога није мање значајна за разумевање и пре свега осећање њеног писања. Како је наклоњена приповедању и опису, тако и њена поезија подлеже овим техникама и задобија превасходно приповедни карактер. Дакле, осим што је писана у слободном стихом са спорадичном римом, то је поезија тока свести, лирска поема, прозаида. Она је изразито импресивна и ауторефлексивна, са мноштвом алузија и примедби на стварност каква јесте. Милена кокетира са читаоцем на релацији: позивање – изазивање, па тако каже: „Ко још иде на Аду да шета/усред децембра?“ Где год да започнете ово ментално путовање, да ли на Ади или Дунаву, да ли у Земуну или Гружи, завршићете на најрањивијем и најскровитијем месту од свих –  у себи. Зато бих вам пожелела да се отиснете на пут управо речима којима је Милена мојој деци пожелела срећно одрастање, наиме „[с]а жељом да од света узмете оно најбоље.“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: