|
|
|
SMRT JE PROVERENA GLASINA  | Aleksandra Grozdanić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Smrt je proverena glasina Umro je prijatelj. Ima li lošije vesti? Javili, neki poznanici, svojim poznanicima, a oni mojoj zatečenoj rodbini. I, tako se vest proširila. Prijatelj, svakako, ne bi javljao preko posrednika da je mogao da me obavesti. A, i šta bi mogao da kaže? Slušaj, danas mi je pozlilo, više nisam ovde… sada sam tamo... vidimo se kadgod. Možda je trebalo da ga nazovem i proverim, kažem samo: Javljaju mi da si umro. Možeš li to da potvrdiš? Ili, kad se javi, i čujem dobro poznat zvonki glas, da kažem, nehajno: Zovem samo onako, da čujem kako si, zapravo proveravam da li ti srce još uvek kuca. Dobro tvoje srce, kojim si me zauvek nagradio. Narednog dana, u novinama će se pojaviti umrlica. I štampa objavljuje — prijatelja više nema. Ispod prigodne fotografije, patetične fraze. Videćemo se tamo, dragi moj, čekaj me, sada si na nekom boljem mestu... Ne bih da hulim, ali za mene je ovo mesto dovoljno dobro. Znam da je i njemu bilo. O onom drugom nemamo saznanja, pa zato mislim da možemo hvaliti samo ona mesta koja smo obišli. Ostalo mi se čini odveć neodgovorno. Hvala svima, koji su došli da te isprate — rekli su... Većina uplašenih morala je da proveri nije li i sama u sanduku? Srećni što nisu, uveriće se u to, tek pošto bace grumen zemlje na čitav tvoj život. Kao da bacaju kamen, pomisliću, i biće mi krivo. Po prvi put, neću čuti tvoje mišljenje o onome što ti se dogodilo. Pa gde je tvoj glas? Zašto smrt, ponekad, ima pravo da nas ućutka i obznani našu nemoć? Posle par nedelja, skloniću stare novine sa stola, one u kojima su objavili da se više nikada nećemo videti. Ja tebe vidim, dovraga i novine... Ipak, sačuvaću onu stranu sa umrlicom. Smrt je proverena glasina, ali joj treba pokriće.
|
