detalj slike: KRK Art dizajn

Roman Midar ― Plovidba unutrašnjim galaksijama

(Roman Midar, Ilija Šaula, ALMA Beograd, 2019. književna nagrada "Rastko Petrović")

Aleksandra Grozdanić

     Kako, sagledavajući potencijal ljudske duše kao nesagledivo prostranstvo, možemo u njoj naseliti Boga, ljude i prirodu, ako pre toga zasejemo Ljubav,  (neomeđenu i bezuslovnu) u slovenskom mitu o neuništivosti njene esencije — otkriva nam istraživač onostranog, Ilija Šaula,  u svom romanu Midar.

     Okosnicu priče ove konceptualno i sadržajno neobične proze čine dve priče o seobama. Prva je o dolasku naratorovih predaka, trgovačke krvi, „iza gruzijskih planina“ u hercegovačko zabrđe, a druga o njegovom povratku na rodno kordunaško ognjište, gde se na posredan način (sanjajući jednog od svojih predaka), narator preseljava u planinsku pećinu, u kojoj ga dočekuju vuk, zmija i orao (slovenska mitološka bića).

     Iza ove minimalističke scenografije s početka romana, Šaula otvara dinamičnu dijalošku interakciju između jurodivog Midara i Ana, neke vrste naratorovog dvojnika (An je taj, koji živi u pećini), koja se kroz snove produžava i posle Midarovog samoubistva.

     Autorova dominantna ideja, da naš odlazak nije i neminovan prestanak komunikacije sa ovim svetom, jer svetovi su mnogobrojni, a kanali naše komunikacije dokučivi i višedimenzionalni, čini vezivno tkivo ovog fragmentarno-komponovanog i slojevitog romana.

     Midarova svesna žrtva nije počinjena u agoniji, iz očaja. Ona je posledica neizmerne, neuslovljene ljubavi, a iza nje stoji pouka — kratkovidim ljudskim bićima. Premda je svestan da ga oni ne prihvataju, i ne vole, to mu ne smeta da on voli njih i dalje, jer je božiji čovek, i njegov izabranik koji pronosi ljubav. Midar, kako Šaula kaže, „osvetljava put ka središtu uma“. Svojom dobrotom, dakako.

     „Midar je imao igle za pletivo najtananijih osjećanja. Njeovi misaoni treptaji doticali su zidove života i umio je, zajedno sa svjetlošću, da plete magiju dobrote među ljudima.“

     Nižu se priče, u ovom fantazmogoričnom romanu, i to nisu samo razgovori žive i mrtve duše, koje se sreću u snovima, na najčudnijim mestima Univerzuma:

     „Zaustaviše se na rubu lijevka, baš tamo gdje se naglo sužava, na mestu sa kojeg zvijezde upadaju u spiralnu putanju prodirući do staza, koje će ih odnijeti u druge galaksije“.

Ti atomi sreće, koje samo oči pune ljubavi mogu da prepoznaju, piščevi su razgovori sa davno počivšim precima, kroz koje nam, (kao u priči o Jagoru Zlokasu, koji ispred sebe, kroz pećinu gura svoje okamenjeno srce), pomirljivo, ali ne i bez nade, poručuje:

„Doći će dan kad će ulaz u tvoju pećinu zaista biti kapija raja na koju će izaći sav ovaj zatočeni svijet i useliti se u prostore koji su mu od Boga preostali“.

     Ovim se implicitno potvrđuje Anovo mesto u nebeskoj hijerarhiji, (i on je na neki način božiji čovek) i neka vrsta posrednika između Boga i ljudi, a kada duše umrlih budu vaskrsle (po drugom Hristovom dolasku), Bog će znati kako da ih nagradi.

    Ulaz u pećinu simbolizuje kapiju raja, zbog čega svoj mit o besmrtnosti duše, Šaula započinje tvrdnjom: „Kada dobrota uđe na vrata, ona prestaju da postoje“.

     Čini se, da su tokom trajanja radnje romana ta vrata napola otvorena, ona će nestati na kraju, kada kroz njih prođe i An (još jedan božiji iskušenik), koji će se, izabravši stranu dobra, prikloniti Carstvu nebeskom, i vaskrsnuti u snovima jednog deteta.

     Slojevita struktura Šaulinog romana Midar, pre svega prati njegovu životnu filozofiju i  apostrofira nešto, što je, čini se, piščev credo, pa kada on kaže: „Trudim se da ništa iz spoljnog svijeta ne ponesem unutra“, treba mu verovati, iako je ovaj decidirani iskaz postavljen u romanu u kontekst entiteta pećine, koja zapravo simbolizuje autorovo unutrašnje biće.Čitalac, sve vreme oseća tu podvojenost, iako piščev svet izgleda nedeljivo. Zapravo, on i jeste nedeljiv, jer spoljni svet se „ne događa“. Njega samo komentarišu Šaulini junaci, i zato kod njega ne postoji ništa svakodnevno, ništa trivijalno, a opet, sve je tako obično. U pećinu, može ući samo dobro, pa zato kad An kaže da ne želi ništa da unese, on, svakako, podrazumeva da ne želi da unese nikakvo zlo. Zbog toga je neizbežan utisak, da je unutrašnji svet  mesto susretanja,  a spoljašnji — viđanja.

     Isto tako, u delu, u kome Midar i An polemišu o raju, u priči „Svi potičemo iz raja“, primetna je jedna gotovo lirska refleksija, karakteristična za pisca. Ne pominjanjem antipoda, (u celoj priči), zadržavajući se samo na raju i ovozemaljskom svetu, autor ostaje veran svojoj filozofiji ljubavi i humaniteta u kojoj nema mesta za antagonizme i sučeljavanja, već samo za stremljenje, ne skretanje sa staze i povećanje napora,  jer čovek je već na putu dobra, i bitno je samo da, sledeći svetlost svog rodoslovlja, vere i otadžbine, ne posustaje u divnom šarenolikom svetu plemenitih izazova, ali i surogata.

     Zbog toga nam Midar poručuje: „Ko sledi svoje srce, čuje i rajska zvona“.

     A, onda smrt nije bauk, ona je vid samoobnavljanja — saglasni su junaci ovih neobičnih priča, u kojima se umire i rađa u našim snovima, zvezde repatice lete od zemlje prema nebu, spajaju se plamene lopte u kosmičkim dubinama i zaokuplja blještavošću zvezda Danica.

     Kroz ispovest svog junaka Ana, Šaula mapira svoju vantelesnu geografiju, nabrajajući  duhovna odredišta, kojima putuje kroz snove, koji za njega predstavljaju našu samospoznaju, suštinu našeg bivstva oslobođenog od civilizacijskih nanosa: „...obično bih volio da prošetam dolinom srca, da plovim rijekom života, da prođem kapiju razuma i letim prostranstvom duše“.

     Upečatljivi su pasaži u kojima Midar govori o korisnosti znanja, i njegovom ispravnom prosleđivanju mlađim naraštajima:

     „Ne dopustimo znanju da samo progalopira poljem svijesti, ukrotimo ga, jašimo ga, čuvajmo ga i prenosimo ga da se pamti!“

     Klica romana Midar zasejana je vetrom oluje, srpskog kolektivnog, i ličnog egzodusa, pisca Ilije Šaule, i predstavlja omaž dobroti i prostodušnosti, kroz trijumf duše i vere u besmrtnost. I kao što piščev glavni junak Midar bira smrt, ne bi li se tako svojim vaskrsnućem vratio u život, tako pisac iščupan iz korena bira život, kako bi svedočio o svojoj smrti, a zapravo, obojica su na istoj strani. Strani večnosti, zbog koje je Šaula, poverujući Crnjanskom da smrti nema, nego postoje samo seobe, svojim rečima okačio krila,  kako bi letela između svetova.

PODELITE OVAJ TEKST NA: