детаљ слике: КРК Арт дизајн

Роман Мидар ― Пловидба унутрашњим галаксијама

(Роман Мидар, Илија Шаула, АЛМА Београд, 2019. књижевна награда "Растко Петровић")

Александра Грозданић

     Како, сагледавајући потенцијал људске душе као несагледиво пространство, можемо у њој населити Бога, људе и природу, ако пре тога засејемо Љубав,  (неомеђену и безусловну) у словенском миту о неуништивости њене есенције — открива нам истраживач оностраног, Илија Шаула,  у свом роману Мидар.

     Окосницу приче ове концептуално и садржајно необичне прозе чине две приче о сеобама. Прва је о доласку нараторових предака, трговачке крви, „иза грузијских планина“ у херцеговачко забрђе, а друга о његовом повратку на родно кордунашко огњиште, где се на посредан начин (сањајући једног од својих предака), наратор пресељава у планинску пећину, у којој га дочекују вук, змија и орао (словенска митолошка бића).

     Иза ове минималистичке сценографије с почетка романа, Шаула отвара динамичну дијалошку интеракцију између јуродивог Мидара и Ана, неке врсте нараторовог двојника (Ан је тај, који живи у пећини), која се кроз снове продужава и после Мидаровог самоубиства.

     Ауторова доминантна идеја, да наш одлазак није и неминован престанак комуникације са овим светом, јер светови су многобројни, а канали наше комуникације докучиви и вишедимензионални, чини везивно ткиво овог фрагментарно-компонованог и слојевитог романа.

     Мидарова свесна жртва није почињена у агонији, из очаја. Она је последица неизмерне, неусловљене љубави, а иза ње стоји поука — кратковидим људским бићима. Премда је свестан да га они не прихватају, и не воле, то му не смета да он воли њих и даље, јер је божији човек, и његов изабраник који проноси љубав. Мидар, како Шаула каже, „осветљава пут ка средишту ума“. Својом добротом, дакако.

     „Мидар је имао игле за плетиво најтананијих осјећања. Њеови мисаони трептаји дотицали су зидове живота и умио је, заједно са свјетлошћу, да плете магију доброте међу људима.“

     Нижу се приче, у овом фантазмогоричном роману, и то нису само разговори живе и мртве душе, које се срећу у сновима, на најчуднијим местима Универзума:

     „Зауставише се на рубу лијевка, баш тамо гдје се нагло сужава, на месту са којег звијезде упадају у спиралну путању продирући до стаза, које ће их однијети у друге галаксије“.

Tи атоми среће, које само очи пуне љубави могу да препознају, пишчеви су разговори са давно почившим прецима, кроз које нам, (као у причи о Јагору Злокасу, који испред себе, кроз пећину гура своје окамењено срце), помирљиво, али не и без наде, поручује:

„Доћи ће дан кад ће улаз у твоју пећину заиста бити капија раја на коју ће изаћи сав овај заточени свијет и уселити се у просторе који су му од Бога преостали“.

     Овим се имплицитно потврђује Аново место у небеској хијерархији, (и он је на неки начин божији човек) и нека врста посредника између Бога и људи, а када душе умрлих буду васкрсле (по другом Христовом доласку), Бог ће знати како да их награди.

    Улаз у пећину симболизује капију раја, због чега свој мит о бесмртности душе, Шаула започиње тврдњом: „Када доброта уђе на врата, она престају да постоје“.

     Чини се, да су током трајања радње романа та врата напола отворена, она ће нестати на крају, када кроз њих прође и Ан (још један божији искушеник), који ће се, изабравши страну добра, приклонити Царству небеском, и васкрснути у сновима једног детета.

     Слојевита структура Шаулиног романа Мидар, пре свега прати његову животну филозофију и  апострофира нешто, што је, чини се, пишчев credo, па када он каже: „Трудим се да ништа из спољног свијета не понесем унутра“, треба му веровати, иако је овај децидирани исказ постављен у роману у контекст ентитета пећине, која заправо симболизује ауторово унутрашње биће.Читалац, све време осећа ту подвојеност, иако пишчев свет изгледа недељиво. Заправо, он и јесте недељив, јер спољни свет се „не догађа“. Њега само коментаришу Шаулини јунаци, и зато код њега не постоји ништа свакодневно, ништа тривијално, а опет, све је тако обично. У пећину, може ући само добро, па зато кад Ан каже да не жели ништа да унесе, он, свакако, подразумева да не жели да унесе никакво зло. Због тога је неизбежан утисак, да је унутрашњи свет  место сусретања,  а спољашњи — виђања.

     Исто тако, у делу, у коме Мидар и Ан полемишу о рају, у причи „Сви потичемо из раја“, приметна је једна готово лирска рефлексија, карактеристична за писца. Не помињањем антипода, (у целој причи), задржавајући се само на рају и овоземаљском свету, аутор остаје веран својој филозофији љубави и хуманитета у којој нема места за антагонизме и сучељавања, већ само за стремљење, не скретање са стазе и повећање напора,  јер човек је већ на путу добра, и битно је само да, следећи светлост свог родословља, вере и отаџбине, не посустаје у дивном шареноликом свету племенитих изазова, али и сурогата.

     Због тога нам Мидар поручује: „Ко следи своје срце, чује и рајска звона“.

     А, онда смрт није баук, она је вид самообнављања — сагласни су јунаци ових необичних прича, у којима се умире и рађа у нашим сновима, звезде репатице лете од земље према небу, спајају се пламене лопте у космичким дубинама и заокупља бљештавошћу звезда Даница.

     Кроз исповест свог јунака Ана, Шаула мапира своју вантелесну географију, набрајајући  духовна одредишта, којима путује кроз снове, који за њега представљају нашу самоспознају, суштину нашег бивства ослобођеног од цивилизацијских наноса: „...обично бих волио да прошетам долином срца, да пловим ријеком живота, да прођем капију разума и летим пространством душе“.

     Упечатљиви су пасажи у којима Мидар говори о корисности знања, и његовом исправном прослеђивању млађим нараштајима:

     „Не допустимо знању да само прогалопира пољем свијести, укротимо га, јашимо га, чувајмо га и преносимо га да се памти!“

     Клица романа Мидар засејана је ветром олује, српског колективног, и личног егзодуса, писца Илије Шауле, и представља омаж доброти и простодушности, кроз тријумф душе и вере у бесмртност. И као што пишчев главни јунак Мидар бира смрт, не би ли се тако својим васкрснућем вратио у живот, тако писац ишчупан из корена бира живот, како би сведочио о својој смрти, а заправо, обојица су на истој страни. Страни вечности, због које је Шаула, поверујући Црњанском да смрти нема, него постоје само сеобе, својим речима окачио крила,  како би летела између светова.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: