detalj slike: KRK Art dizajn

Ljubavna priča

Rode su se ove godine nešto ranije vratile u našu malu varoš. Doduše i proleće je otoplilo nekako iznenada posle zime koja nas  je izmrcvarila mrazevima i smrkavanjem rano popodne.

Uselile su se neprimetno kao da nigde nisu ni odlazile. Opet su im gnezda virila sa odžaka i bandera dok su se kljunom i krilima razmetale kad već glasa nisu imale.

Ona nije volela rode. Govorila bi da su grozne i da se ispod tog belog perja velikih i širokih krila krije srce koje brže zakuca kad vidi žabu ili crva, pa čak i hrčka i to u cilju zadovoljenja svog mesožderskog apetita. Meni su one bile drage, doživljavao sam ih kao simbol rodnog mesta.

Negde pred povratak roda ona je otišla u veliki grad. Pozdravili smo se usiljeno i kurtoazno na stanici gde sam je dovezao starim golfom i strpljivo čekao da autobus odmakne iz mog vidokruga, niz drum koji je dole počeo da vijuga i gubio mu se svaki trag. To veče mirisalo je na pečeni kesten i garež činilo mi se više nego obično. Oči su me pekle i suzile su kao da plačem za njom.

Vozio sam pustim ulicama i činilo mi se da prvi put vidim neke kuće i ulice. Strano mi je bilo to veče kad je ona otišla.

Dani su ipak nekako prolazili i došlo je opet proleće. Radovao sam se suncu i dugim danima. Sparinom koja je bila ispunjena zvukom zrikavaca i komaraca ispunjavao sam dane i noći.  Sa prozora sam posmatrao komšijski odžak gde su se smenjivali mužjak i ženka strpljivo ležeći na svojim jajima. Negde sam pročitao da rode žive preko dvadeset godina. Kada su zatvorene, rode žive i duže, sa najstarijim primerom rode do četrdeset i osam godina. 

Ove godine i ja ću napuniti toliko. Nisam se pomerio iz gradića u kom sam rođen, niti sam ikad imao želju. Pitao sam se da li su to one iste rode koje su nam svraćale i prošle godine pa im se svidelo ovde kao komšiji koji letuje u Grčkoj već dvadeset godina.

Možda im se sviđaju žabe ovde u močvari dole duž puta ka kukuruznim poljima, i tad se setih nje. Baš kod tih žaba koje su me u mislima zakucale za jedno veliko nedostajanje.

Nisam znao ni gde je sad ni kako joj je. Moj rezon pravdao je samo one koji se vrate tamo gde im je lepo i gde pripadaju, baš kao rode.

Na televiziji je bila emisija o rodama, jasno sam čuo spikera...

„Rode su verne svom partneru ceo život, pojašnjavaju ornitolozi, i nisu jedine vrste ptica koje se vezuju za ceo život. Ukoliko rodama partner ugine one tuguju punih godinu dana i tek tada biraju drugog partnera.“

Da sam mogao prosto bih zapevao ali baš kao ni rode nisam imao organ za pevanje, neki bi rekli ni za  šta!

Ipak sam se nadao.

PODELITE OVAJ TEKST NA: