детаљ слике: КРК Арт дизајн

Љубавна прича

Роде су се ове године нешто раније вратиле у нашу малу варош. Додуше и пролеће је отоплило некако изненада после зиме која нас  је измрцварила мразевима и смркавањем рано поподне.

Уселиле су се неприметно као да нигде нису ни одлазиле. Опет су им гнезда вирила са оџака и бандера док су се кљуном и крилима разметале кад већ гласа нису имале.

Она није волела роде. Говорила би да су грозне и да се испод тог белог перја великих и широких крила крије срце које брже закуца кад види жабу или црва, па чак и хрчка и то у циљу задовољења свог месождерског апетита. Мени су оне биле драге, доживљавао сам их као симбол родног места.

Негде пред повратак рода она је отишла у велики град. Поздравили смо се усиљено и куртоазно на станици где сам је довезао старим голфом и стрпљиво чекао да аутобус одмакне из мог видокруга, низ друм који је доле почео да вијуга и губио му се сваки траг. То вече мирисало је на печени кестен и гареж чинило ми се више него обично. Очи су ме пекле и сузиле су као да плачем за њом.

Возио сам пустим улицама и чинило ми се да први пут видим неке куће и улице. Страно ми је било то вече кад је она отишла.

Дани су ипак некако пролазили и дошло је опет пролеће. Радовао сам се сунцу и дугим данима. Спарином која је била испуњена звуком зрикаваца и комараца испуњавао сам дане и ноћи.  Са прозора сам посматрао комшијски оџак где су се смењивали мужјак и женка стрпљиво лежећи на својим јајима. Негде сам прочитао да роде живе преко двадесет година. Када су затворене, роде живе и дуже, са најстаријим примером роде до четрдесет и осам година. 

Ове године и ја ћу напунити толико. Нисам се померио из градића у ком сам рођен, нити сам икад имао жељу. Питао сам се да ли су то оне исте роде које су нам свраћале и прошле године па им се свидело овде као комшији који летује у Грчкој већ двадесет година.

Можда им се свиђају жабе овде у мочвари доле дуж пута ка кукурузним пољима, и тад се сетих ње. Баш код тих жаба које су ме у мислима закуцале за једно велико недостајање.

Нисам знао ни где је сад ни како јој је. Мој резон правдао је само оне који се врате тамо где им је лепо и где припадају, баш као роде.

На телевизији је била емисија о родама, јасно сам чуо спикера...

„Роде су верне свом партнеру цео живот, појашњавају орнитолози, и нису једине врсте птица које се везују за цео живот. Уколико родама партнер угине оне тугују пуних годину дана и тек тада бирају другог партнера.“

Да сам могао просто бих запевао али баш као ни роде нисам имао орган за певање, неки би рекли ни за  шта!

Ипак сам се надао.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: