detalj slike: KRK Art dizajn

  Velja Noga i Noca

                      Na času Predvojničke obuke uvežbavamo ležeći položaj nišanjena sa starom jugoslovenskom puškom M-48. Svaku nepravilnost u položaju nastavnik Velja 'Noga' u šali kažnjava udarcem vojničkim kaišem po zadnjici. Eto, našao mu se pri ruci, pa mu naknadno pala na pamet ideja kako da koriguje i popravi položaj nespretnog nišandžije. Ništa neobično za maštovitog bivšeg rezervnog golmana Hokejaškog kluba Crvena Zvezda. Nadimak je dobio zbog svoje brutalnosti na ledu i kvarnih udaraca. Pogađate nogom. Na početku školske 1972. godine, prilikom upoznavanja sa nama đacima škole  učenika u privredi Rade Končar u ulici Čarli Čaplina u Beograu i svog predstavljanja, na tabli je velikim slovima  napisao Belević Velimir, sve sa nadimkom kojim se očigledno ponosio, 'Noga'.  Nadmeno je naznačio da je fizički mnogo jak ljuljajući ramenima dok je šetao lenjim koracima između klupa sa rukama u džepovima dok nas je letimično merkao ispod gustih trepavica, da to nipošto ne proveravamo i da se zato ni slučajno ne zezamo mnogo sa njim. Ozbiljno smo shvatili pretnju jer je glas o njegovom prekom karakteru već obišao svakog đaka.

                        Tokom godine je uspostavio vojničku disciplinu na času budućih radio i TV mehaničara. Očigledno ga je mrzelo da predaje, pa je organizovao samopredavanje, kad jedan od dežurnih učenika čita iz knjige lekciju na glas, a mi slušamo i pamtimo. ‘Oću reći, trebalo bi da upamtimo. Ako nije prelistavao “Front”, vojni časopis za koji smo svi, ama baš svi, morali biti pretplaćeni, nabijeni i četvrtasti Velja isčitavao je “Sport” o poslednjim uspesima njegove Zvezde a kada bi mu i to dosadilo išao bi lenjo bacajući noge jednu ispred druge od jednog do drugog đaka, tražeći pogodnog kandidata za dobar vic. Merio nam je lenjirom noseve, proveravao jačinu trbušnih mišića svojom pesnicom, plašio nas sedmoro osmoro da će mo imati jedinice na kraju godine jer navijamo za Partizan, malo propitivao o delovima puške i bojnim otrovima, pa onda nemušto  imitirao naš strah i zamuckivanje. Tad nam je bilo dozvoljeno da se smejemo njegovoj duhovitosti na glas, a i sami sebi, ali jednom je naš harambaša naleteo na minu.   Na početku časa, po običaju prozvao je visokog momka iz Pinosave (selo ispod Avale) i počeo da proverava najnoviji pijačni barometar, ismevajući njegovo poreklo, status i ličnost pred svima:

                    “Je li Pinosavac, pošto paprika i paradajiz ovog vikenda”?                                                                   “Ima li dobrog sira na pijaci? Jesi prodao sva jaja”? Pljuštala su pitanja i podpitanja pedagoško obrazovnog i vaspitnog radnika univerziteta u Beogradu u očiglednoj ofanzivi i napadu na učenika dok žamor u učionici raste.

                        Zdravo rumen u obrazima postiđeni Pinosavac iz početka dodatno crveni, snebiva se od neprijatnost, ali napokon kao uplašena divljač koja je našla  izlaz iz lovačke zamke opkoljena lajanjem pasa i tesnaca ipak progovori. Pomerajući izgorelu od sunca plavu kosu sa čela, već očvrslim i uvećanim prstima, simpatičnim seljačkim naglaskom, gordo i sa podsmehom odgovori na zadnje pitanje.“Nisam pro fesore….nisam sva jaja prodo”'.

                        Napravi malu pauzu, dok smo se mi primirili da čujemo nastavak koji obećava, uzdahom skupi još malo hrabrosti i ispravi se u svoj svojoj raskošnoj mladosti, pa dodade: “Ostala mi još dva”!

                        E tada smo mi pukli od smeha, ali samo dok Velja Noga k’o oparen ne skoči sa stolice na svoje kratke, zdepaste  ko odsečeni panjevi noge  i naglo promeni raspoloženje. Sad su se njemu pojavili crveni pečati po sraslom za glavu vratu i oči izbečile ko u kakve buljine. Izveo  je ekspresno 'Pinosavca' na tablu da odgovara, postavio nemoguća pitanja i ubrzo poslao na mesto.

                        “Sedi, jedan”. Crvene fleke na licu i iza ušiju po debelom vratu su se spojile i dalje je sav bio crven ko rak dok je popunjavao rubriku za ocene sa tridesetak malih jediničica da ne bi bilo mesta, sumnje i kasnijeg premišljanja oko konačne ocene za kraj.

                     Elem, pred kraj godine, na tom inkriminisanom času zauzimanja položaja i  nišanjenje sa puškom, pala mi je na um ludačka ideja da broj udaraca bude jednak oceni koju učenik dobije za kraj pa da ne ispadne da smo tučeni i udarani za džabe. Nastavnik, tad slučajno dobre volje (pretpostavljamo zbog velike pobede Zvezde protiv Nemačkog 'Karl Cajsa'), lako prihvati  predlog, a mi smo sami određivali za koju ocenu hoćemo da odgovaramo.

                        ”Ja za četvorku”!

                     To podrazumeva četiri jaka udarca debelim vojničkim kaišem raspoloženog i zadihanog nastavnikova po mršavom turu učenika u privredi. Za trojku tri i sve tako pošteno i po želji, osim za nesrećnog Pinosavca, koji je jedva izvukao dvojku, iako je po masnicama junački istrpeo i zaslužio čistu peticu. Pljušte udarci, razleže se smeh, ali i po koji jauk po školskom kabinetu predvojničke obuke. Zaključuju se konačne ocene za polugodište iz predmeta Odbrana i zaštita. Odbrane i zaštite nas učenika od (su) ludog nastavnika!

                     Čujem da je posle desetak godina na tužbu jednog đaka, zbog sličnog maltretiranja, Velja Noga ekspresno “nogiran” iz škole.

              A na času “Osnovi TV tehnike” kod profesora Novice Lošića moglo je svako čudo da se desi, i sasvim drugačija atmosvera. Dok na tabli propituje đaka, on ne haje mnogo za galamu i zezanje u našim klupama. Kad predaje stanje je dosta bolje, ali duhovitih upadica i smeha ni malo ne manjka. Samo kad se baš pretera popularni Noca rukom pokaže ka vratima nestašnom učeniku smjer u kome treba da napusti predavanje. Da, namerno je tako govorio, ‘smjer’ umesto smer jer mu se iz nekog razloga dopadala ta reč, a mi ga naglas podržavali, šatro nagađajući gde bi sa časa izbačeni učenik mogao da nastavi sa glasnom pričom. Kao dežurnog zezatora i zabavljača upadicama našeg odeljenja, profa je mene odredio da kažnjenom učeniku pokažem gestikulacijom i komentarom u kom smjeru ( kao u strujnom kolu) da nastavi kretanje dok on negodujući izlazi iz učionice  pa je sam čin dobijao šaljiv a ne neprijatan grub epilog.

                        “Bajlonova pijaca je blizu pa može da se nadvikuje i cenjka sa seljacima do mile volje, 'četeres banke’ za kajmak, ‘dvajes’ za ‘sira’ “ i sve tako u pijačnom maniru, zasmejavam društvo a i te kako uveseljavam našeg Nocu.

                        Jednom je naš drugar Zori, zureći kroz prozor za vreme časa, video velikog pacova pored susedne zgrade. Alarmirao je nas nekoliko, a mi smesta ostale u odeljenju. Naišla je i lokalna mačka iza ćoška, pa smo se svi redom iz razreda puni isčekivanja zalepili za prozor a pojedinci su čak stajali na stolicama da bi bolje pratili razvoj nesvakidašnjeg susreta, pa se i nastavnik zainteresovao iznenadnoj dramatičnoj predstavi. Posle nekoliko minuta odmeravanja snaga na distanci i našeg navijanja, mačka je odlučila da se vrati odakle je došla, a mi posedali na svoja mesta i primirili se.

                        “Otišla po pojačanje”,  pravda mačkin oprez sa rukama u džepovima sportskog sakoa naš omiljeni nastavnik. Oniži Noca ima 35 godina, šezdesetak kilograma, žućkaste brkove i riđu ufrčkanu afro frizuru. Vikendom radi u diskoteci kao disk džokej, gleda Partizan sa jugoistočne strane stadiona i zna za sve naše đačke fore i sitne prevare. Ne poklanja ocene nikome, ali na kraju pomogne svakome ko hoće da nauči neophodno. Gotivimo ga kao nikog od nastavnika… ma kakvi, obožavamo. I mi smo njemu očigledno dragi, jer mu osmeh oslikava radost, dok nas kobojagi kudi: “Ajde bre, ništa ne učite, samo gledate televiziju i čitate novine i to zadnju, sportsku stranu”.

                        Pa nas tridesetak dečaka i jednu devojku u razredu razgleda užarenim smeđim očima, a mi jedva dočekamo neformalni razgovor sa njim i postavimo hiljadu pitanja u glas. O novoj ploči 'Rolling stonesa', ili nedeljnoj utakmici, ili o bilo čemu što nije škola i dosadna obaveza. Uživanjcija opuštanja posle nerazumljive matematike i komplikovane fizike sa jednoličnim i krutim nastavnicima. Retka prilika da popričaš sa profom kao sa sebi ravnim.

                        Jednog dana je sve prestalo i nikad više nije bilo kao pre. Noca je došao u crnini, a pre toga je u hodniku od dečaka iz susednih odelenja prostrujala tužna vest da mu je umro otac. Predavanja su se nastavila, ali sad u kamernoj atmosferi i grobnoj tišini uredne učionice. Na času se niko od nas tridesetak đaka ne bi pomerao za vreme njegovog monologa. Priđe tako blizu naših klupa do prozora, licem okrenut prema dobrim đacima, Gariju i Zoriju, koji su sedeli ispred dobrih zezatora Mikija i mene, pa odmerenim glasom objašnjava gradivo. Drugari ne trepću i povremeno klimnu glavom u znak razumevanjem materije, kao uostalom i svi mi kada nam se oči ukrste. Ne sklanjamo pogled i želimo da mu damo podršku i utehu iz naših malih, nezrelih bića još nerazumevajući neumitnost starenja i bolesti, nenaviknuti na takve surove životne gubitke. Iz dana u dan ista slika, ista muka, naš muk i njegova rutina. Još dok ne uđe u razred sve se klupe urede, tabla besprekorno obriše i sačekamo ga u stojećem stavu. Ne pomerimo se ni kada zazvoni na kraju časa, dok on ne završi sa lekcijom i ne krene ka izlazu sa dnevikom ispod miške. Tada kao jedan ustanemo i otpratimo tišinom. Ne znam koliko je sve to trajalo i koliko meseci smo merkali poboljšanje raspoloženja na njegovom licu, koje je vremenom ipak usledilo, ali njegov stari šeretsi, prepoznatljiv osmeh više nikad nismo videli. U stvari možda i jesmo zadnji dan škole, kada je naš dežurni osmatrač Zori, buljeći po običaju kroz prozor učionice uzviknuo:

                      “Eno ga Noca”!

                        Sjurili smo se nas pet šest širokim školskim stepenicama na ulicu u poteri za crvenom ‘škodom’ koju je on pokušavao da isparkira. Možda bi i uspeo u nameri da nas nekolicina najluđih nismo u šali legli ispred točkova i tako ga naterali da izađe iz kola. Tu, na sred ulice se sa svakim od nas čvrsto zagrlio. Kao što to čini otac sa svojom odraslom decom pred njihov odlazak u vojsku. U novo odrastanje. Tada se na čas njegov setni pogled zastaklio i nasmešio.

                      “Budite dobri”, sa naporom izusti kroz prozor kola, lagano dodajući gas.

PODELITE OVAJ TEKST NA: