детаљ слике: КРК Арт дизајн

  Веља Нога и Ноца

                      На часу Предвојничке обуке увежбавамо лежећи положај нишањена са старом југословенском пушком М-48. Сваку неправилност у положају наставник Веља 'Нога' у шали кажњава ударцем војничким каишем по задњици. Ето, нашао му се при руци, па му накнадно пала на памет идеја како да коригује и поправи положај неспретног нишанџије. Ништа необично за маштовитог бившег резервног голмана Хокејашког клуба Црвена Звезда. Надимак је добио због своје бруталности на леду и кварних удараца. Погађате ногом. На почетку школске 1972. године, приликом упознавања са нама ђацима школе  ученика у привреди Раде Кончар у улици Чарли Чаплина у Београу и свог представљања, на табли је великим словима  написао Белевић Велимир, све са надимком којим се очигледно поносио, 'Нога'.  Надмено је назначио да је физички много јак љуљајући раменима док је шетао лењим корацима између клупа са рукама у џеповима док нас је летимично меркао испод густих трепавица, да то нипошто не проверавамо и да се зато ни случајно не зезамо много са њим. Озбиљно смо схватили претњу јер је глас о његовом преком карактеру већ обишао сваког ђака.

                        Током године је успоставио војничку дисциплину на часу будућих радио и ТВ механичара. Очигледно га је мрзело да предаје, па је организовао самопредавање, кад један од дежурних ученика чита из књиге лекцију на глас, а ми слушамо и памтимо. ‘Оћу рећи, требало би да упамтимо. Ако није прелиставао “Фронт”, војни часопис за који смо сви, ама баш сви, морали бити претплаћени, набијени и четвртасти Веља исчитавао је “Спорт” о последњим успесима његове Звезде а када би му и то досадило ишао би лењо бацајући ноге једну испред друге од једног до другог ђака, тражећи погодног кандидата за добар виц. Мерио нам је лењиром носеве, проверавао јачину трбушних мишића својом песницом, плашио нас седморо осморо да ће мо имати јединице на крају године јер навијамо за Партизан, мало пропитивао о деловима пушке и бојним отровима, па онда немушто  имитирао наш страх и замуцкивање. Тад нам је било дозвољено да се смејемо његовој духовитости на глас, а и сами себи, али једном је наш харамбаша налетео на мину.   На почетку часа, по обичају прозвао је високог момка из Пиносаве (село испод Авале) и почео да проверава најновији пијачни барометар, исмевајући његово порекло, статус и личност пред свима:

                    “Је ли Пиносавац, пошто паприка и парадајиз овог викенда”?                                                                   “Има ли доброг сира на пијаци? Јеси продао сва јаја”? Пљуштала су питања и подпитања педагошко образовног и васпитног радника универзитета у Београду у очигледној офанзиви и нападу на ученика док жамор у учионици расте.

                        Здраво румен у образима постиђени Пиносавац из почетка додатно црвени, снебива се од непријатност, али напокон као уплашена дивљач која је нашла  излаз из ловачке замке опкољена лајањем паса и теснаца ипак проговори. Померајући изгорелу од сунца плаву косу са чела, већ очврслим и увећаним прстима, симпатичним сељачким нагласком, гордо и са подсмехом одговори на задње питање.“Нисам про фесоре….нисам сва јаја продо”'.

                        Направи малу паузу, док смо се ми примирили да чујемо наставак који обећава, уздахом скупи још мало храбрости и исправи се у свој својој раскошној младости, па додаде: “Остала ми још два”!

                        Е тада смо ми пукли од смеха, али само док Веља Нога к’о опарен не скочи са столице на своје кратке, здепасте  ко одсечени пањеви ноге  и нагло промени расположење. Сад су се њему појавили црвени печати по сраслом за главу врату и очи избечиле ко у какве буљине. Извео  је експресно 'Пиносавца' на таблу да одговара, поставио немогућа питања и убрзо послао на место.

                        “Седи, један”. Црвене флеке на лицу и иза ушију по дебелом врату су се спојиле и даље је сав био црвен ко рак док је попуњавао рубрику за оцене са тридесетак малих јединичица да не би било места, сумње и каснијег премишљања око коначне оцене за крај.

                     Елем, пред крај године, на том инкриминисаном часу заузимања положаја и  нишањење са пушком, пала ми је на ум лудачка идеја да број удараца буде једнак оцени коју ученик добије за крај па да не испадне да смо тучени и ударани за џабе. Наставник, тад случајно добре воље (претпостављамо због велике победе Звезде против Немачког 'Карл Цајса'), лако прихвати  предлог, а ми смо сами одређивали за коју оцену хоћемо да одговарамо.

                        ”Ја за четворку”!

                     То подразумева четири јака ударца дебелим војничким каишем расположеног и задиханог наставникова по мршавом туру ученика у привреди. За тројку три и све тако поштено и по жељи, осим за несрећног Пиносавца, који је једва извукао двојку, иако је по масницама јуначки истрпео и заслужио чисту петицу. Пљуште ударци, разлеже се смех, али и по који јаук по школском кабинету предвојничке обуке. Закључују се коначне оцене за полугодиште из предмета Одбрана и заштита. Одбране и заштите нас ученика од (су) лудог наставника!

                     Чујем да је после десетак година на тужбу једног ђака, због сличног малтретирања, Веља Нога експресно “ногиран” из школе.

              А на часу “Основи ТВ технике” код професора Новице Лошића могло је свако чудо да се деси, и сасвим другачија атмосвера. Док на табли пропитује ђака, он не хаје много за галаму и зезање у нашим клупама. Кад предаје стање је доста боље, али духовитих упадица и смеха ни мало не мањка. Само кад се баш претера популарни Ноца руком покаже ка вратима несташном ученику смјер у коме треба да напусти предавање. Да, намерно је тако говорио, ‘смјер’ уместо смер јер му се из неког разлога допадала та реч, а ми га наглас подржавали, шатро нагађајући где би са часа избачени ученик могао да настави са гласном причом. Као дежурног зезатора и забављача упадицама нашег одељења, профа је мене одредио да кажњеном ученику покажем гестикулацијом и коментаром у ком смјеру ( као у струјном колу) да настави кретање док он негодујући излази из учионице  па је сам чин добијао шаљив а не непријатан груб епилог.

                        “Бајлонова пијаца је близу па може да се надвикује и цењка са сељацима до миле воље, 'четерес банке’ за кајмак, ‘двајес’ за ‘сира’ “ и све тако у пијачном маниру, засмејавам друштво а и те како увесељавам нашег Ноцу.

                        Једном је наш другар Зори, зурећи кроз прозор за време часа, видео великог пацова поред суседне зграде. Алармирао је нас неколико, а ми сместа остале у одељењу. Наишла је и локална мачка иза ћошка, па смо се сви редом из разреда пуни исчекивања залепили за прозор а појединци су чак стајали на столицама да би боље пратили развој несвакидашњег сусрета, па се и наставник заинтересовао изненадној драматичној представи. После неколико минута одмеравања снага на дистанци и нашег навијања, мачка је одлучила да се врати одакле је дошла, а ми поседали на своја места и примирили се.

                        “Отишла по појачање”,  правда мачкин опрез са рукама у џеповима спортског сакоа наш омиљени наставник. Онижи Ноца има 35 година, шездесетак килограма, жућкасте бркове и риђу уфрчкану афро фризуру. Викендом ради у дискотеци као диск џокеј, гледа Партизан са југоисточне стране стадиона и зна за све наше ђачке форе и ситне преваре. Не поклања оцене никоме, али на крају помогне свакоме ко хоће да научи неопходно. Готивимо га као никог од наставника… ма какви, обожавамо. И ми смо њему очигледно драги, јер му осмех осликава радост, док нас кобојаги куди: “Ајде бре, ништа не учите, само гледате телевизију и читате новине и то задњу, спортску страну”.

                        Па нас тридесетак дечака и једну девојку у разреду разгледа ужареним смеђим очима, а ми једва дочекамо неформални разговор са њим и поставимо хиљаду питања у глас. О новој плочи 'Роллинг стонеса', или недељној утакмици, или о било чему што није школа и досадна обавеза. Уживањција опуштања после неразумљиве математике и компликоване физике са једноличним и крутим наставницима. Ретка прилика да попричаш са профом као са себи равним.

                        Једног дана је све престало и никад више није било као пре. Ноца је дошао у црнини, а пре тога је у ходнику од дечака из суседних оделења прострујала тужна вест да му је умро отац. Предавања су се наставила, али сад у камерној атмосфери и гробној тишини уредне учионице. На часу се нико од нас тридесетак ђака не би померао за време његовог монолога. Приђе тако близу наших клупа до прозора, лицем окренут према добрим ђацима, Гарију и Зорију, који су седели испред добрих зезатора Микија и мене, па одмереним гласом објашњава градиво. Другари не трепћу и повремено климну главом у знак разумевањем материје, као уосталом и сви ми када нам се очи укрсте. Не склањамо поглед и желимо да му дамо подршку и утеху из наших малих, незрелих бића још неразумевајући неумитност старења и болести, ненавикнути на такве сурове животне губитке. Из дана у дан иста слика, иста мука, наш мук и његова рутина. Још док не уђе у разред све се клупе уреде, табла беспрекорно обрише и сачекамо га у стојећем ставу. Не померимо се ни када зазвони на крају часа, док он не заврши са лекцијом и не крене ка излазу са дневиком испод мишке. Тада као један устанемо и отпратимо тишином. Не знам колико је све то трајало и колико месеци смо меркали побољшање расположења на његовом лицу, које је временом ипак уследило, али његов стари шеретси, препознатљив осмех више никад нисмо видели. У ствари можда и јесмо задњи дан школе, када је наш дежурни осматрач Зори, буљећи по обичају кроз прозор учионице узвикнуо:

                      “Ено га Ноца”!

                        Сјурили смо се нас пет шест широким школским степеницама на улицу у потери за црвеном ‘шкодом’ коју је он покушавао да испаркира. Можда би и успео у намери да нас неколицина најлуђих нисмо у шали легли испред точкова и тако га натерали да изађе из кола. Ту, на сред улице се са сваким од нас чврсто загрлио. Као што то чини отац са својом одраслом децом пред њихов одлазак у војску. У ново одрастање. Тада се на час његов сетни поглед застаклио и насмешио.

                      “Будите добри”, са напором изусти кроз прозор кола, лагано додајући гас.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: